Evo vrlo radosnog razloga za moj povratak na ove stranice. Ostaće uvek ova praznina od najvišeg jednocifrenog broja meseci tokom kojih nema zabeleženih mojih tragova. Ne zamerite mi na smešnim i nesmislenim konstrukcijama rečenica, ali korodirala sam i spremna sam to da priznam i podelim sa vama. Nego, da ja vama pokažem šta se to sprema za početak avgusta meseca.
Moja jača polovina i ja odlučili smo da uplovimo u bračne vode. Vezi dugoj preko 6 godina, i sledi ovakav razvoj događaja. A i kada sam bila mala, uvek sam zamišljala da ću da se udam sa baš 25 godina. To je ova godina pa neka tako i bude.
Svečano vam predstavljam našu pozivnicu za taj, kažu, veliki dan. U ponedeljak je stigla sa štampe, dobila svoje odelo i spremna je za uručivanje nama dragim osobama. Naša pozivnice za venčanje je u skladu sa omiljenom nam rekreacijom. Svakako da je ideja potkrepljena već viđenim pozivnicama za venčanje, ali je ova ipak utoliko drugačija jer je u nju utkan zajednički rad ispunjen kompromisima.
Ovo je druga po redu pozivnica za venčanje koju smo kreirali moj budući suprug 🙂 i ja. Prva pozivnica za venčanje je bila namenjena mom bratu, a ova svakako postaje i ostaje draža i izgleda upravo ovako:
Filed under: Događaji, Ja, o meni, sa mnom | 10 Comments
Oznake: pozivnica, pozivnica za venčanje, Venčanje
Uživanje u baštenskim radovima
Red je da vas malo update-ujem sa informacijama o našoj bašti. Smenila su se već tri godišnja doba, i ona se sad fino namestila i formirala, i sad će tako da nam odmara oči i bude nam oazu za uživanje sve do jeseni.
Proletos je bila radna akcija. Konačno smo se dogovorili i organizovali da skinemo staru travu koja nije ličila ni na šta, da prekopamo zemljište i posadimo novu. Kad su već radovi bili u toku dosetili smo se i da napravimo stazice od betonskih kocki po kojima će se šetati. To sve u cilju da se trava ne gazi, već da može lepo da napreduje i ojača.
Evo betonskih kockica koje smo postavili na prostor gde najviše gazimo, bilo kad zalivamo baštu ili sređujemo biljke.
Ima još dve novine koju smo napravilii početkom proleća. Naime, oko stabala breza smo posadili biljke i oivičili ih pločastim kamenjem. Meni se to baš dopalo, a i komentari posetilaca su bili baš pozitivni. Oko tuja koje su ispred ograde sam iskorenila korov i posadila više vrsta puzavica. Ovako imam manje posla i lepše izgleda.
E baš ovakav nam je pogled na reku kada sedimo na terasi i pijuckamo limunadu, ledeni čaj ili kafu uživajući u plodovima truda koji smo uložili. Često dođe kos da se okupa, grlica da pije vodu. A i komšijski mačak Cile obožava da vreba naše ribice. Imamo tri nove narandžaste, a od prethodne godine su nam preživele tri velike i najstariji mrest. Sad ih ima oko 15-ak ukupno. Vrlo su živahne, znaju već kad im je vreme hranjenja, pa se okupe blizu ivice i otvaraju usta. Čini nam se da uživaju ovde kod nas pa se sve nadamo prinovama 🙂
Da bi sve ovako izgledalo potrebna je svakodnevna briga. Ovih dana kada su temperature ogromne neophodno je obilno zalivanje. Nekad čak i više puta. Uvek se nađe po koja travka da se isčupa, skinu iscvetali cvetovi sa biljaka, pokupi lišće koje već opada sa breze. Posete nas i krtice i za sobom ostave haos. Baš su nam neki dan izrovarile tačno preko dva cveća koja smo posadili. Puževi su tu svaki dan, i imaju svoju omiljenu biljku koju brste. Ona sada ima novi rupičasti izgled. Mravi su nam zadavali muke. Bilo ih je svakakvih: letećih, malih, velikih, onih što brzo trče. Od kada su krenule ove vrućine i njihov broj se smanjio. Sva sreća, jer baš su bili pravi daveži.
Kada nas posetite, prvi prizor koji ugledate biće ovakav! Kad dolazili na ovu stranu, navratite!
Filed under: Priroda, Uradila sam, Uživanje i opuštanje | 17 Comments
Oznake: bašta, betonske kockice, biljke, posaditi, terasa, trava, uživanje
Imali smo sreće pa smo karte za premijeru filma Kao rani mraz nabavili odmah sutradan nakon što su puštene u prodaju. Interesovanje je bilo ogromno i karte su bile rasprodate za samo 2 dana. Oni koji su bili brzi i bez dvoumljenja hoće li, ili ne ići na projekciju, uspeli su da ih zgrabe. Cena je bila i više nego pristupačna -300 dinara.
Letnja pozornica na Paliću bila je ispunjena do poslednjeg mesta. Neki su sedelii na prolazu. Nakon 15-ak minta kašnjenja obratio nam se Đorđe Balašević, rekao par reči o nastajanju filma, o glumačkoj ekipi, i naravno ubacio je po koju svoju opasku na političku situaciju u našoj državi.
Upozorio nas je da odemo da piškimo, ako već nismo, jer film traje preko 2.5 sata 🙂 i sva sreća pa sam ja to obavila svakako. Sunđere pod guzicu, lepeza u jednu a voda u drugu ruku i spremna sam za projekciju. Moram pohvaliti organizatore jer stvarno nisam zaradila ni jedan jedini ubod komarca. Ovaj put su bili stvarno dobro tretirani 😉 I još nešto, na ulazu su nas čekale besplatne kokice. Iznenađenje, moram priznati!
Neću vam prepričavati radnju filma, ko želi pogledaće ga svakako. Moj opšti utisak je sjajan. Radnja filma pomalo razvučena i otegnuta, ali i to priliči za ovu našu Vojvodinu. Kažu da je trebalo odrastati uz Đoleta i njegovu muziku da bi se film razumeo i voleo. Ne znam da li su u pravu, ali moj slučaj je takav da nisam odrastala, ali sam poslednjih par godina počela da slušam njegovu muziku. Moje viđenje je takvo da sam pre par godina bila zrela, ili kako to da kažem…dorasla, ajde može tako, njegovim tekstovima. Da razumem težinu pojedinih stihova, i da iste mogu da odbolujem.
Ljubav kao glavni motiv film. Jedna životna priča. Tužna, srećna, preživljena, doživljena. Film prepun rečenica koje su me pogodile u neku žicu. Opisale tačno ono što osećam, a ja ne znam kako da to formulišem i pokažem drugima. Ili drugačije…ono što me tišti i razdire, ono što želim što pre da zaboravim…njegovi junaci to proživljavaju i istovremeno me stavljaju u tu tešku poziciju i teraju na ponovno razmatranje, do tada misleći, prevaziđenog osećanja…
Glumačka ekipa odlična. Skladna, fantastičan izbor glumaca. Kao što Đole reče film koji počinje i završava se sa Mirom Banjac, i film u kome Mustafa Nadarević igra Mađara ne može biti loš! Potpuno je upravu.
Moj utisak je taj da se ipak mora živeti, i nositi ravnicu u srcu da bi se ovaj film i doživeo na pravi način. Ne verujem da bi se jednom Englezu dopao ovaj film. tj. dopao bi se možda zbog nekih drugih svojstava, ali ga nikada nebi doživeo i proživeo na način na koji sam ja.
Filed under: Film/Serija | 7 Comments
Oznake: Film/Serija, Kao rani mraz, letnja pozornica, Palić, premijera, Đorđe Balašević
Odsustvo
Ne znam odakle da krenem, počnem, završim, dodam, ispravim, ispričam, obavestim…jednostavno ne znam. Ako sve budem pisala šta je bilo, ovo će da liči na jedan beskonačan ep! Ponovo ću sve da proživljavam…a opet ako ne napišem biće kao da se i nije dogodilo, kao da nisam preživela sve to, i kao da me sve to nije ojačalo! I napišem ove redove i izbrišem ih i tako danima! E sad je vreme, ‘ajmo polako! U kratkim crtama:
Tamo negde sredinom aprila sam bila na kontroli i doktorka više nije htela da nagađa dijagnozu i uputila me kod najboljeg specijaliste u Subotici, sa preporukom da se uradi laparoskopija kao dijagnostička metoda.
Znala sam da me operacija čeka ali sam ja to u svojoj glavi postavila tako da će se ona obaviti u julu kad završim sa ispitima
Jedan pregled, drugi, treći i zakazana operacija za 28.4. Obavljam sve potrebne pretrage i ulazim u bolnicu. Tamo su me čekale još neke pripreme i naravno gladovanje, a posle ponoći čak ni voda…da mi ne bi bilo loše kad se probudim iz anestezije.
Nikako da dođe to popodne, da me odvedu u operacionu salu.
Neću vam pisati kako je bilo grozno čekanje, kako sam se osećala, kako sam sve to proživljavala.
Rećiću samo da sam jako zahvalna jednoj divnoj ženi koja je svo to vreme bila uz mene. Medicinska sestra koja je mama mog dragog drugara. Sva sreća pa sam se sa njim videla dan pre odlaska u bolnicu na dogovor oko čitave ove situacije. Bila je uz mene i bukvalno me držala za ruku, kada sam plakala pred samo uspavljivanje, kada sam se probudila iz anestezije, kad sam bila u šok sobi…
Operacija nije mogla da protekne najmanje invanzivno kako su predviđali. Naime, to nešto što sam imala, i što su mislili da je miom na materici, nije bilo to. Imala sam fibrom na, tj. oko jajnika. bio je poveći, tvrd, tačnije okamenjen i jednostavno nisu mogli da ga izvade preko male tri rupice na mom stomaku. Morali su da naprave redovan rez, laparotomiju i da ga razbijaju čekićem kako bi oslobodili moj jajnik.
Naravno bila sam zbunjena kada sam se probudila i kada su mi rekli da su morali napraviti klasičan rez i da moram biti dva dana u šok sobi. U mojoj glavi je bila takva predstava da ću ja sutradan odmah ići kući. A realnost je ta da se budim u šok sobi, priključena na infuziju, imam kateter. Ne mogu nikoga od svojih da vidim naredna dva dana. Bila sam slomljena i besna i uh svakakva!
Doktor je došao ujutru da me obiđe, rekao je da sam ok, objasnio šta i kako u vezi operacije. Sačuvao je jedan mali deo tog jajnika, onoliko koliko je mogao, jer je taj fibrom srastao totalno oko njega. Tešilo me je jedino to što mi je obećao da ću u subotu moći ići kući. Operacija je bila sreda popodne, on mi to govori u četvrtak ujutru. Tad sam svu svoju energiju usmerila na to da mi bude dobro i da idem kući u subotu.
Opet kažem neću vam govoriti kakve su me sve misli i osećanja spopadala, kako sam bila gladna, žedna, umorna a ne mogu ili ne smem oči da sklopim. O odvratnoj sestrici u šok sobi. I o drugim dobrim sestricama i o mom doktoru koji je stvarno zlatan i predobar. Nesvesna kroz šta sam prošla i šta me još sve čeka na putu oporavka. Samo sam želela da odem kući u svoj krevet!
I došla je subota, doktor je bio zadovoljan kako se oporavljam, kako sam već 24 sata posle operacije sama ustala, sve funkcije organizma su se vraćale u normalu. Pušta me kući, i govori kroz šalu da ne odlazim na Palić na prvomajski uranak već pravo u krevet.
Čekalo me je vađenje konaca za nedelju dana i kontrole nakon toga svake nedelje. Kažu da sam se dobro oporavljala, brzo. Fizički naravno. Onako drugačije sam bila prilično loše, i svi su me kritikovali zbog toga. I ljuta sam jako bila na njih jer me nisu pustili da odbolujem šta sam imala, da shvatim šta mi se dogodilo, i da prihvatim i pomirim se sa svim tim. Samo su ponavljali moraš više jesti, moraš da se trgneš, moraš da se smeješ i to mi je jako išlo na živce. Još sam se gore osećala. Jako mi je teško palo jer nisam mogla ništa sama. Da se okupam, ustanem, jedem, sednem, ništa.
Znala sam ja negde duboko da treba da se trgenem, ali, jednostavno nije išlo.
Prolazili su dani i ja sam polako vraćala svoju snagu. I to mi je valjda i pomoglo da se opravljam dalje. Kada sam videla kako mi rane lepo zaceljuju posle vađenja konaca, kada sam mogla sama da se pridignem, pripremim obrok. Shvatala sam da se telo regeneriše i da je red da i glava krene istim putem. Nisam znala koliko se snage krije u meni, i šta je sve organizam u stanju da istrpi. Odlučila sam da pomognem svom telu.
Evo prošlo je dva meseca od tada i izuzetno sam zadovoljna sobom. Sad već opet mogu da spavam na stomaku, mogu da sedim u turskom sedu, da vežem svoje pertle. Da se sagnem i čupkam travu u bašti, da operem sudove. Ma sad već polako sve i svašta.
Ono što me najviše boli jeste što ne mogu da vozim biciklu. Onoliko koliko mi je služila kao prevozno sredstvo još više mi je služila kao sredstvo opuštanja i uživanja. Uffff!!!
Kažu doktori treba vremena organizmu da se oporavi, da se ono sečeno sve lepo poveže i vrati u formu. Da ne forsiram, da se strpim. To je sada sveža informacija od utorka, pa je još usvajam. I ne ide mi, tužna sam zbog toga. A onda se opet trgnem, i razmislim; ako je to ono što moram da istrpim za neku zdraviju budućnost uspeću nekako. Savetuju plivanje. Kažu da će se tako najbolje vratiti tonus svim mišićima.
Naravno čekaju me još pregledi na jesen kod mog hirurga. Još ultrazvuka, kontrola i koje čega. Ali ja se dobro osećam i želim da tako ostane. Napredujem svakodnevno i želim da sve ovo ostane napisano i proživljeno. Da me svaki dan podseća kako sam jaka, i koliku sam volju (uglavnom nesvesnu) imala da sve ovo preživim!
Filed under: Ja, o meni, sa mnom | 5 Comments
Oznake: fibrom, jajnik, laparoskopija, laparotomija, operacija, oporavak, snaga, volja, zdravlje
I rodio nam se mali Stefan
Kao što sam i najavljivala ranije, naša porodica postala je bogatija za još jednog malog člana. U petak, 30. aprila 2010. godine u 17:40h rodio se Stefan Bošnjak u Subotičkoj bolnici. Prvi su ga videli njegov tata Goran, baka Marija i ja, njegova tetka Jadranka, samo 2 sata posle rođenja. Evo prva njegova slika:
Ovako je izgledao odmah po rođenju, toga dana oko pola osam uveče. Mali je bebac, dugačak 48 cm, a težak 2 800 gr.
A kad je stigao kući, samo je spavao:
Bila sam već dva puta da ga posetim, a pre neki dan su mi ga i tutnuli u ruke da ga držim. Nisam htela, jer ne pamtim kada sam bila u društvu tako malog bebca, i ne znam uopšte kako se to radi, ali to nije ni bilo bitno jer niko nije slušao šta govorim i samo su mi ga lagano predali. Osećaj je naravno neverovatan. A on je sićušan kao veknica hleba. Evo i nas:
On još uvek puno spava. Malo ga muče grčevi, pa onda on muči mamu i tatu, i tako u krug. Lepo napreduje, dobio je već nekih 400 grama za dve nedelje.
Ljubi ga tetka puno, i nek’ je živ, zdrav i srećan!
Filed under: Događaji, Ljudi | 9 Comments
Oznake: beba, bebac, porodica, rađanje, rodio se, rođenje
Mackomali 