Moja druga polovina i ja odlučili smo da uplovimo u bračne vode. Vezi dugoj preko 6 godina, i sledi ovakav razvoj događaja. A i kada sam bila mala, uvek sam zamišljala da ću da se udam sa baš 25 godina. To je ova godina pa neka tako i bude.

Svečano vam predstavljam našu pozivnicu za taj, kažu, veliki dan. U ponedeljak je stigla sa štampe, dobila svoje odelo i spremna je za uručivanje nama dragim osobama. Koncept pozivnice je u skladu sa našom najdražom rekreacijom. Svakako da je ideja potkrepljena već viđenim pozivnicama za venčanje, ali je ova ipak utoliko drugačija jer je u nju utkan zajednički rad ispunjen kompromisima.

Ovo je druga po redu pozivnica koju smo kreirali moj budući suprug i ja. Prva pozivnica je bila namenjena mom bratu, a ova svakako postaje i ostaje draža i izgleda upravo ovako:

Evo betonskih kockica koje smo postavili na prostor gde najviše gazimo, bilo kad zalivamo baštu ili sređujemo biljke.

Ima još dve novine koju smo napravilii početkom proleća. Naime, oko stabala breza smo posadili biljke i oivičili ih pločastim kamenjem. Meni se to baš dopalo, a i komentari posetilaca su bili baš pozitivni. Oko tuja koje su ispred ograde sam iskorenila korov i posadila više vrsta puzavica. Ovako imam manje posla i lepše izgleda.

E baš ovakav nam je pogled na reku kada sedimo na terasi i pijuckamo limunadu, ledeni čaj ili kafu uživajući u plodovima truda koji smo uložili. Često dođe kos da se okupa, grlica da pije vodu. A i komšijski mačak Cile obožava da vreba naše ribice. Imamo tri nove narandžaste, a od prethodne godine su nam preživele tri velike i najstariji mrest. Sad ih ima oko 15-ak ukupno. Vrlo su živahne, znaju već kad im je vreme hranjenja, pa se okupe blizu ivice i otvaraju usta. Čini nam se da uživaju ovde kod nas pa se sve nadamo prinovama

Da bi sve ovako izgledalo potrebna je svakodnevna briga. Ovih dana kada su temperature ogromne neophodno je obilno zalivanje. Nekad čak i više puta. Uvek se nađe po koja travka da se isčupa, skinu iscvetali cvetovi sa biljaka, pokupi lišće koje već opada sa breze. Posete nas i krtice i za sobom ostave haos. Baš su nam neki dan izrovarile tačno preko dva cveća koja smo posadili. Puževi su tu svaki dan, i imaju svoju omiljenu biljku koju brste. Ona sada ima novi rupičasti izgled. Mravi su nam zadavali muke. Bilo ih je svakakvih: letećih, malih, velikih, onih što brzo trče. Od kada su krenule ove vrućine i njihov broj se smanjio. Sva sreća, jer baš su bili pravi daveži.
Kada nas posetite, prvi prizor koji ugledate biće ovakav! Kad dolazili na ovu stranu, navratite!

Imali smo sreće pa smo karte za premijeru filma Kao rani mraz nabavili odmah sutradan nakon što su puštene u prodaju. Interesovanje je bilo ogromno i karte su bile rasprodate za samo 2 dana. Oni koji su bili brzi i bez dvoumljenja hoće li, ili ne ići na projekciju, uspeli su da ih zgrabe. Cena je bila i više nego pristupačna -300 dinara.

Letnja pozornica na Paliću bila je ispunjena do poslednjeg mesta. Neki su sedelii na prolazu. Nakon 15-ak minta kašnjenja obratio nam se Đorđe Balašević, rekao par reči o nastajanju filma, o glumačkoj ekipi, i naravno ubacio je po koju svoju opasku na političku situaciju u našoj državi.

Upozorio nas je da odemo da piškimo, ako već nismo, jer film traje preko 2.5 sata i sva sreća pa sam ja to obavila svakako. Sunđere pod guzicu, lepeza u jednu a voda u drugu ruku i spremna sam za projekciju. Moram pohvaliti organizatore jer stvarno nisam zaradila ni jedan jedini ubod komarca. Ovaj put su bili stvarno dobro tretirani I još nešto, na ulazu su nas čekale besplatne kokice. Iznenađenje, moram priznati!

Neću vam prepričavati radnju filma, ko želi pogledaće ga svakako. Moj opšti utisak je sjajan. Radnja filma pomalo razvučena i otegnuta, ali i to priliči za ovu našu Vojvodinu. Kažu da je trebalo odrastati uz Đoleta i njegovu muziku da bi se film razumeo i voleo. Ne znam da li su u pravu, ali moj slučaj je takav da nisam odrastala, ali sam poslednjih par godina počela da slušam njegovu muziku. Moje viđenje je takvo da sam pre par godina bila zrela, ili kako to da kažem…dorasla, ajde može tako, njegovim tekstovima. Da razumem težinu pojedinih stihova, i da iste mogu da odbolujem.

Ljubav kao glavni motiv film. Jedna životna priča. Tužna, srećna, preživljena, doživljena. Film prepun rečenica koje su me pogodile u neku žicu. Opisale tačno ono što osećam, a ja ne znam kako da to formulišem i pokažem drugima. Ili drugačije…ono što me tišti i razdire, ono što želim što pre da zaboravim…njegovi junaci to proživljavaju i istovremeno me stavljaju u tu tešku poziciju i teraju na ponovno razmatranje, do tada misleći, prevaziđenog osećanja…
Glumačka ekipa odlična. Skladna, fantastičan izbor glumaca. Kao što Đole reče film koji počinje i završava se sa Mirom Banjac, i film u kome Mustafa Nadarević igra Mađara ne može biti loš! Potpuno je upravu.

Moj utisak je taj da se ipak mora živeti, i nositi ravnicu u srcu da bi se ovaj film i doživeo na pravi način. Ne verujem da bi se jednom Englezu dopao ovaj film. tj. dopao bi se možda zbog nekih drugih svojstava, ali ga nikada nebi doživeo i proživeo na način na koji sam ja.

Tamo negde sredinom aprila sam bila na kontroli i doktorka više nije htela da nagađa dijagnozu i uputila me kod najboljeg specijaliste u Subotici, sa preporukom da se uradi laparoskopija kao dijagnostička metoda.
Znala sam da me operacija čeka ali sam ja to u svojoj glavi postavila tako da će se ona obaviti u julu kad završim sa ispitima
Jedan pregled, drugi, treći i zakazana operacija za 28.4. Obavljam sve potrebne pretrage i ulazim u bolnicu. Tamo su me čekale još neke pripreme i naravno gladovanje, a posle ponoći čak ni voda…da mi ne bi bilo loše kad se probudim iz anestezije.
Nikako da dođe to popodne, da me odvedu u operacionu salu.
Neću vam pisati kako je bilo grozno čekanje, kako sam se osećala, kako sam sve to proživljavala.
Rećiću samo da sam jako zahvalna jednoj divnoj ženi koja je svo to vreme bila uz mene. Medicinska sestra koja je mama mog dragog drugara. Sva sreća pa sam se sa njim videla dan pre odlaska u bolnicu na dogovor oko čitave ove situacije. Bila je uz mene i bukvalno me držala za ruku, kada sam plakala pred samo uspavljivanje, kada sam se probudila iz anestezije, kad sam bila u šok sobi…
Operacija nije mogla da protekne najmanje invanzivno kako su predviđali. Naime, to nešto što sam imala, i što su mislili da je miom na materici, nije bilo to. Imala sam fibrom na, tj. oko jajnika. bio je poveći, tvrd, tačnije okamenjen i jednostavno nisu mogli da ga izvade preko male tri rupice na mom stomaku. Morali su da naprave redovan rez, laparotomiju i da ga razbijaju čekićem kako bi oslobodili moj jajnik.
Naravno bila sam zbunjena kada sam se probudila i kada su mi rekli da su morali napraviti klasičan rez i da moram biti dva dana u šok sobi. U mojoj glavi je bila takva predstava da ću ja sutradan odmah ići kući. A realnost je ta da se budim u šok sobi, priključena na infuziju, imam kateter. Ne mogu nikoga od svojih da vidim naredna dva dana. Bila sam slomljena i besna i uh svakakva!

Doktor je došao ujutru da me obiđe, rekao je da sam ok, objasnio šta i kako u vezi operacije. Sačuvao je jedan mali deo tog jajnika, onoliko koliko je mogao, jer je taj fibrom srastao totalno oko njega. Tešilo me je jedino to što mi je obećao da ću u subotu moći ići kući. Operacija je bila sreda popodne, on mi to govori u četvrtak ujutru. Tad sam svu svoju energiju usmerila na to da mi bude dobro i da idem kući u subotu.
Opet kažem neću vam govoriti kakve su me sve misli i osećanja spopadala, kako sam bila gladna, žedna, umorna a ne mogu ili ne smem oči da sklopim. O odvratnoj sestrici u šok sobi. I o drugim dobrim sestricama i o mom doktoru koji je stvarno zlatan i predobar. Nesvesna kroz šta sam prošla i šta me još sve čeka na putu oporavka. Samo sam želela da odem kući u svoj krevet!
I došla je subota, doktor je bio zadovoljan kako se oporavljam, kako sam već 24 sata posle operacije sama ustala, sve funkcije organizma su se vraćale u normalu. Pušta me kući, i govori kroz šalu da ne odlazim na Palić na prvomajski uranak već pravo u krevet.
Čekalo me je vađenje konaca za nedelju dana i kontrole nakon toga svake nedelje. Kažu da sam se dobro oporavljala, brzo. Fizički naravno. Onako drugačije sam bila prilično loše, i svi su me kritikovali zbog toga. I ljuta sam jako bila na njih jer me nisu pustili da odbolujem šta sam imala, da shvatim šta mi se dogodilo, i da prihvatim i pomirim se sa svim tim. Samo su ponavljali moraš više jesti, moraš da se trgneš, moraš da se smeješ i to mi je jako išlo na živce. Još sam se gore osećala. Jako mi je teško palo jer nisam mogla ništa sama. Da se okupam, ustanem, jedem, sednem, ništa.
Znala sam ja negde duboko da treba da se trgenem, ali, jednostavno nije išlo.
Prolazili su dani i ja sam polako vraćala svoju snagu. I to mi je valjda i pomoglo da se opravljam dalje. Kada sam videla kako mi rane lepo zaceljuju posle vađenja konaca, kada sam mogla sama da se pridignem, pripremim obrok. Shvatala sam da se telo regeneriše i da je red da i glava krene istim putem. Nisam znala koliko se snage krije u meni, i šta je sve organizam u stanju da istrpi. Odlučila sam da pomognem svom telu.
Evo prošlo je dva meseca od tada i izuzetno sam zadovoljna sobom. Sad već opet mogu da spavam na stomaku, mogu da sedim u turskom sedu, da vežem svoje pertle. Da se sagnem i čupkam travu u bašti, da operem sudove. Ma sad već polako sve i svašta.
Ono što me najviše boli jeste što ne mogu da vozim biciklu. Onoliko koliko mi je služila kao prevozno sredstvo još više mi je služila kao sredstvo opuštanja i uživanja. Uffff!!!
Kažu doktori treba vremena organizmu da se oporavi, da se ono sečeno sve lepo poveže i vrati u formu. Da ne forsiram, da se strpim. To je sada sveža informacija od utorka, pa je još usvajam. I ne ide mi, tužna sam zbog toga. A onda se opet trgnem, i razmislim; ako je to ono što moram da istrpim za neku zdraviju budućnost uspeću nekako. Savetuju plivanje. Kažu da će se tako najbolje vratiti tonus svim mišićima.
Naravno čekaju me još pregledi na jesen kod mog hirurga. Još ultrazvuka, kontrola i koje čega. Ali ja se dobro osećam i želim da tako ostane. Napredujem svakodnevno i želim da sve ovo ostane napisano i proživljeno. Da me svaki dan podseća kako sam jaka, i koliku sam volju (uglavnom nesvesnu) imala da sve ovo preživim!

Ovako je izgledao odmah po rođenju, toga dana oko pola osam uveče. Mali je bebac, dugačak 48 cm, a težak 2 800 gr.
A kad je stigao kući, samo je spavao:

Bila sam već dva puta da ga posetim, a pre neki dan su mi ga i tutnuli u ruke da ga držim. Nisam htela, jer ne pamtim kada sam bila u društvu tako malog bebca, i ne znam uopšte kako se to radi, ali to nije ni bilo bitno jer niko nije slušao šta govorim i samo su mi ga lagano predali. Osećaj je naravno neverovatan. A on je sićušan kao veknica hleba. Evo i nas:

On još uvek puno spava. Malo ga muče grčevi, pa onda on muči mamu i tatu, i tako u krug. Lepo napreduje, dobio je već nekih 400 grama za dve nedelje.

Ljubi ga tetka puno, i nek’ je živ, zdrav i srećan!

Sumnjajući u svoju kreativnost obratila sam se za pomoć Waterlilly. Ona je, naravno, pristala da pomogne, ili ti odradi najveći deo posla i veliko joj hvala na tome.
Za izradu bilo nam je potrebno:
velika kutija od mojih jesenjih cipela
ukrasni papir za oblaganje kutije
papir u nežno plavoj i zelenoj boji
običan beli papir
malo kartona od kog smo oblikovali cvetiće
žuti konac na kom vise zvezdice
bubamarica i pčelica koje smo kupile gotove
oho lepilo i
makaze

Waterlilly je svakako radila onaj glavni deo. Osmislila je kako će sve to da izgleda, a ja sam bila mali, ali svakako vrlo bitan pomoćnik koji je seckao cvetiće, lale i nizao zvezdice. Posao je bio gotov za neka 3,5-4 sata. Bez ikakve žurbe, natenane. Meni se veoma dopalo ruku naših delo. Ispalo je baš nežno, a istovremeno šareno, veselo i originalno. Sledeći put možda budem smelija i jednu ovakvu kutiju ukrasim sama. Pre svega potrebno je malo volje i mašte, a oduševljenje one osobe koja je dobije nemerljivo je.

Rachel Getting Married

Drama, koja se izgleda samo meni dopala. Film baš nema neke sjajne kritike, mnogi mi kažu počeli su da gledaju i ugasili ga. Nekome je dosadan, nekome spor. Jednostavno nije kod njih izazvao zainteresovanost. Kod mene je bilo suprotno. U centru pažnje je devojka koja je na rehabilitaciji već 10 godina. Ona povremeno izlazi i dolazi da obiđe svoju porodicu. I ovaj put je izašla za vikend kako bi prisustvovala venčanju svoje sestre. Njenim dolaskom otvaraju se stare rane, strahovi, ljubomore i disfunkcionalnost porodice dolazi u prvi plan.
IMDb rejting: 6.9/10

Twilight

Ovo je pravi tinejdžerski film. Tematika je svakako ljubav.Ona koja nije dozvoljena i moguća. Privlačnost između vampira i običnog ljudskog bića. Ne priliči mi da gledam fantastiku, ali ovog puta sam napravila izuzetak. Mogu reći da nisu uzalud potrošena 2 sata.
IMDb rejting: 5.8/10

Law Abiding Citizen

Genijalan film. Najbolji koji sam gledala u poslednje vreme. Džerard Batler sjajan kao i uvek. Nakon 10 godina od suđenja za smrt svoje žene i ćerke, odlučuje da uzme pravdu u svoje ruke. Za tih 10 godina on je pažljivo kovao plan kako bi se osvetio svima koji su bili upleteni u sklapanje dogovora za osudu ubica njegovih najdražih. Film je moja topla preporuka. Kraj me je u potpunosti razočarao, ali o tome drugi put
IMDb rejting: 7.3/10

Everybody’s Fine

Frenk, nakon nedolaska svoje četvore dece na porodično druženje, odlučuje da krene na put i poseti svakoga od njih. Sve je naizgled, divno i krasno, kako i sam naslov kaže, ali ubrzo slika o stvarnosti počinje da se menja. Kako za nas tako i za Frenka. Film je takav da će da vas dirne bar u nekom momentu. Setićete se svoje dece, ili pak roditelja ili baka i deka. Frenk konačno dobija iskren odgovor od svoje dece, ali za vrlo tužnu vest koja će ih sve promeniti.
IMDb rejting: 7.4/10

Pre neko veče se šetam sa drugarom i pričamo o ljudima,… kako su mnogi od njih depresivni i negativni a da je samo mali broj pozitivaca punih vedrine. U nekom momentu je spomenuo da se ti ljudi nazivaju „energo vampiri„, jer „sisaju“ energiju od drugog čoveka svojim postupcima ili konverzacijom.

Na internetu naravno ima dosta o tome, evo par citata:

Većina ljudi druge osobe uglavnom doživljava i tumači prvenstveno na psihološki način, pa one koje svojim ponašanjem čine da se osećamo zadovoljnim, doživljavamo kao „dobre“, dok one koje to ne čine ili koje nas na neki način ugrožavaju, doživljavamo kao „loše“. Međutim, psihološke reakcije predstavljaju samo vidljivi deo ili bolje rečeno, vidljivi efekat dejstva energija naše ličnosti.
Do sada se o čovekovoj energiji govorilo samo kao o uzgrednom proizvodu delovanja fizičkog tela, međutim energije predstavljaju uzrok i na skali postanka one mu prethode – prvo nastaju energetska, pa tek na kraju fizičko telo.

Zato je neophodno da se upoznamo barem sa osnovnim razumevanjem procesa, pri kome dolazi do otimanja životne energije između ljudi.

Ukoliko vam na primer, neka osoba obeća nešto što vam je potrebno i za čim žudite, vi automatski ka njoj usmeravate i šaljete misaonu i emocionalnu energiju. Što je vaša potreba veća, to ka njoj usmeravate veću količinu misaono-emocionalne energije, koju ona na energetskom (nesvesnom) nivou prihvata i veže za sebe. Ukoliko vas pak ta osoba prevari i ne ispuni dato obećanje, samim činom shvatanja da ste prevareni, dolazi do kidanja veze s tim delom vaše energije – koji je ona već prisvojila, te njime ojačala i uvećala Ličnu Moć svog Ega. Gubitkom energije vas Ego oseća bol, čija jačina odgovara količini energije koja mu je tom prevarom oteta.

EMOCIONALNI VAMPIRI – Svađalica

Ovi vampiri kradu životnu energiju drugih ljudi manipulišući njihovim emocionalnim stanjima. S obzirom da predstavljaju parazite, oni su sposobni da koriste samo energiju negativnih emocija – radost, sreća i ostale pozitivne emocije prvo moraju biti promenjene u negativne energije, kao što su bes, ljutnja, mržnja…kako bi Emocionalni Vampir uopšte mogao da ih prihvati u svoj energetski sistem.
Da bi to postigao, on kod žrtve izaziva neku vrstu namerne provokacije i svađe. Osim što je time pozitivnu energiju žrtve pretvorio u negativnu, istovremeno je tu „probuđenu“ energiju na taj način naterao da se usmeri ka njemu.

Kada Emocionalni Vampir namerno povredi neku osobu, njen Ego automatski reaguje bolom, ljutnjom i mržnjom koju usmerava ka Emocionalnom Vampiru, što i jeste njegov osnovni cilj. Što ga žrtva vise mrzi – naivno misleći da će na taj način uspeti da ga povredi i da mu se osveti, time ona šalje veću količinu sopstvene energije ka njemu, čime slabi sebe, a jača njega. Dok ona vremenom propada, Vampir prosto cveta i ovo stanje on može podgrejavati godinama, pa i decenijama, na svoju radost i korist.

izvor: objave.com

Pala sam srpski jezik. I to pismeni deo, tako da do usmenog nisam ni stigla. Pismeni je bio u vidu testa. 19 zadataka. 10 potpuno tačnih za prolaznu ocenu. Na testu se ocenjivalo znanje gramatike. Ruku na srce, oslanjala sam se na staru slavu i nisam se mnogo pripremala. I zaključak je taj da sam zarđala, i da me u aprilu čeka pošten posao prelaženja gradiva. I još samo jedan podatak nije da se vadim, ili ulepšavam svoju neprolaznost na ispitu, ali samo njih 9-oro od nas 70-ak je položilo. Mnogi nisu ni prijavili u ovom roku Sve u svemu vrlo poražavajući rezultat u poznavanju maternjeg jezika.

Sledeći predmet u padanju je bila filozofija. Ni tu se nisam mnogo pripremala, i išla sam na sreću i upoznavanje sa profesorovim načinom ispitivanja. Izvukla sam papir sa tri pitanja. Prva dva laka: odnos filozofije i drugih nauka, hrišanska teologija. I treće Marksov odnos prema istoriji i čoveku. E to treće sam znala da ima veze sa kapitalizmom, ali nisam znala sve to lepo uobličiti u smislenu celinu. A profesor traži poznavanje sva tri pitanja. Pala sam i nju, ali se ne sekiram mnogo. Rešavam to u sledećem roku.

E sad oni lepši. Ekologija položena. Ona mi je i izborni predmet. Za vreme ovog ispita sam se prvi put susrela sa načinom ocenjivanja u kom se petica (5) – ocena sa kojom se pada, upisuje u indeks. (?!?)

Opšta psihologija položena. E na ovo sam izuzetno ponosna. Gajila sam neku odbojnost prema ovom predmetu i profesorici još od pre 4 godine. I jednostavno sam imala blokadu prema učenju tog predmeta. Konačno sam rešila i tu prepreku. Ovo mi je najdraži položen ispit za sad.

Opšta pedagogija. To sam rešila još u decembru, Uradila kolokvijum, i idem u utorak na upis ocene. Profesorica je odličan predavač, pedagog, i pre svega čovek, tako da mi je ovo bio najomiljeniji predmet u prošlom semestru.

Vrlo sam zadovoljna postignutim. Pre svega zato što sam se mrdnula sa one tačke mirovanja i nedavanja ispita. Sad mislim da će svi naredni rokovi ići nekako lakše. U junu je cilj očistiti godinu, znači dati još 5 ispita. To je prvo na TO DO listi.

A šta ste vi radili dok je trajao moj ispitni rok ?

]]>