Par večeri za redom sam videla ovaj spot na VH1. Na drugo slušanje mi se dopala pesma i blago rečeno odlepila sam za njom. Namučila sam se dok nisam skinula ceo album, ali vredelo je. Pesmu slušam 100 puta za redom i još mi nije dosadila.
Vežem je za ove divne jesenje dane. Za žuto lišće na granama, za prijatnu temeperaturu napolju, za slojevito oblačenje. Za razgovor, za neke divne sate.
A naslov sreća…neko je napisao u komentarima wonderful song! like it very much, it moves me in so many different ways! I ja osećam isto, a to je sreća!

So I suppose you got what you want
Take a good look at what you give up
Because I’m telling you
A heart can’t be unbroken oh, oh, oh, oh

All that you want
I hope you get all that you want
I hope you get all that you want
Cause I do
I hope you get all that you want
I hope you get all that you want
Cause I do

Pre par dana sam dobila mail sa sledećom tabelom od mog najboljeg drugara. Fino sam se nasmejala, onako baš baš od srca. Naravno uvredi ili bilo kakvoj sličnosti nije bilo mesta
Dobru zabavu vam želim! Neka unese malko smeha u ovaj maglovit i tmuran ponedeljak!

* kliknite na tabelu za veći prikaz

Oduvek sam vezivala druženje sa dragim ljudima i dobru hranu. Kada smo bili mlađi moj najbolji drug i drugarica, Saša i Ivana, su uglavnom dolazili kod mene. Uvek smo kod mene pravili palačinke, pržili pomfrit ili jednostavno jeli sendviče sa margarinom i pekmezom od kajsija kog je uvek bilo kod mene kući. U dvorištu sam imala drvo kajsije koja je svake godine rađala, i uvek se kod nas pravio kompot i pekmez. I moja baka nam je često pravila pogačice, krofne ili ti fanke kako ih mi sa ovog područja zovemo, pite sa jabukama. Tako da se kroz druženje sa najomiljenijim ljudima uvek prožimao i najraznovrsniji meni.

U poslednje vreme se najviše družimo sa Ivaninim bratom, Tomom, i kod njega uglavnom spravljamo ukusna jela. U početku smo samo naručivali hranu. I to veliku porodičnu picu koju smo nas troje mogli bez problema smazati. A ruku na srce pica je dovoljna za 4 odrasla čoveka. Onda smo se malko nagojili. pretprošle zime je to bilo, i sa pice prešli na naručivanje drugih jela. Kilaža nam baš nije išla dole tako da smo se sve češće odlučivali da sami pravimo obroke. Pravili smo i dijetalnu hranu kako smo je zvali. To bi bilo sledeće: supica, pire krompir i dinstano pileće belo meso. Supica je pravi lek, Tomin izum Spravlja se na sledeći način: jednu zamrznutu kesu mešanog povrća za supu stavi u ključalu vodu i kuva oko 15-ak minuta. Kada je povrće skoro kuvano, doda se kesica posne Aleva supe i kuva još nekih 10-ak minuta. Supica je za pola sata gotova i vrlo ukusna.

Supu stvarno često pravimo i obožavamo je. Često samo to i večeramo. Ako ne ovakvu, onda supu od paradajza. Naravno obrok ne izostaje ni kada Saša dođe. Evo baš u subotu smo se nabobali pite sa bundevom i cimetom. A za dezert smo jeli kompot od bresaka. Mmmmm kad se setim. Ranije su me zadirkivali i govorili da odmah čim neko dođe samo nudim hranu, i odmah nešto spravljam, iznosim. Ali nisu se oni ni bunili baš Uvek je nekako lepše i potpunije sa hranom. Hrana spaja ljude i podiže atmosferu. Meni je zadovoljstvo pripremiti neko jelo, ili još bolje ako svi učestvujemo oko toga. Ja seckam luk, neko guli krompir, treći meso. Usput se dosetimo šta bi sledeće mogli praviti, ili jednostavno unosimo neke svoje izmene u već postojeći recept. Uživam u svemu tome i prava je razbibriga. Često pravimo i špagete, bilo bolonjeze ili jedan naš recept, tortilje i krompotilje – opet Tomin izum. Za sledeći put ću vam otkriti kako to mi pravimo tortilje ili krompotilje

Još davno sam vam obećala video sa malim ribicama. I bio je on snimljen pre otprilike mesec dana, ali ja nikako da napišem post o tome. Sad ću da ga uglavim u ovaj i da vas usput obavestim šta smo sve uradili oko bašte.

Pre neke 3 nedelje sam pođubrila zemljište. To isto sam uradila i prošle jeseni. Naime, kokošiji izmet je stajao rastvoren u vodi i na suncu oko 10-ak dana. Zatim se to procedilo i dobio se koncentrat tečnog đubriva. Na jednu litru đubriva ide od 8-10 litara vode, i zatim se biljke zalivaju time. Moram reći da je miris užasan ali da se preživeti. Kasnije dva-tri dana dvorište malko ima čudan miris i to je to. Kako je u tom periodu temperatura bila oko 30 stepeni i nije bilo kiše, ja sam svako veče i zalivala vodom baštu, kako bi đubrivo što bolje prodrlo u dubinu.

Sledeća velika akcija je bila na placu moga brata. On je izrazio želju da ima kamenu baštu. Još ranije smo se dogovarali da ćemo na jesen to odraditi. Kamenje i crnicu je imao, tlo je peskovito, tako da su radovi mogli da počnu. Nas petoro se skupilo i prvo što smo radili je bilo da osmislimo oblik i visinu. To smo naravno bratu prepustili jer njemu i treba da se sviđa najviše. Zatim smo slagali kamenje i mešali pesak sa crnicom. Kada je oblik bio gotov, formirali smo kamenjem i par terasa. Što se pokazalo vrlo uspešno jer bašta ima mali pad pa su se one taman lepo uklopile, a istovremenu predstavljaju i barijeru u slivanju vode i pružanju biljaka. Evo izgleda bašte sa visine:

Kada je taj deo slaganja i formiranja bio gotov, dobro smo nakvasili baštu, i ostavili da zemlja upije. Onda smo ostale u akciji samo tetka i ja, i krenule sa sadnjom biljaka. Pošto i tetka sama ima baštu, uzela je neke biljke odatle, a ostale je kupila na pijaci. Negde na početku sadnje bašta je ovako izgledala:

Onda smo dodavale još biljaka, i oduzelo nam je to dosta vremena. Trebalo ih je sa smislom rasporediti, da sve to ima jednu lepu formu. I naravno razmišljati koja se biljka koliko proširi i koja će potencijalno koju da uguši. Sve su bile usađene, opet smo sve zalili i ostavili da prenoći.
Sutradan smo ponovo dolazili na plac. Tetka je donela ruzmarini usadila ga kod panja. Kupila je prelepe daninoć, male žute hrizanteme, patuljaste tuje, čempres i još jednu patuljastu biljku kojoj ne znam ime i koja će da izraste u pufnu. Evo bašte prošle nedelje kada smo obavili sve radove koje smo, što se tiče nje, za ovu jesen zacrtali.

Izabrali smo odličan trenutak da sve to obavimo jer je prethodne nedelje znatno opala temperatura i bilo je dosta kiše pa je sve to pomoglo da se biljke dobro prime. Istovremeno se i samo zemljište staložilo, što je i bilo za očekivati. Vlasnik bašte je veoma zadovoljan napravljenim. A i radnici su takođe, a kako i neće kad je ruku njihovih delo. Sad čekamo proleće da vidmo kako će sve to izgledati sa mnogo zelenila i cvetića. Sledeće jeseni će ona da bude u svom punom jeku, a tada će već biti potrebno i rasađivati biljke.

U ponedeljak sam se ja posvetila mojoj bašti. Ogrebala sam se za biljke iz tetkine bašte pa sam ih udomila kod sebe. Napravila sam pokoju reorganizaciju. Popunila prazne delove između kamenja. Stavila humusa biljkama, premestila lavandu na sunčanije mesto. Unela bambus i palme iz jezera pre prvih mrazeva da se ne smrznu. Opet posla za čitavo popodne, a na kraju puno srce zadovoljstva. Svoju baštu nisma slikala da je pokažem, jer nikako nisam uspela da je uhvatim kad je osunčana. Opet ostajem dužna za sledeći put

Kreće zima a sa njom i vreme ušuškavanja pod ćebe i gledanja filmova. Kaže muž da je krenuo period kada baš ima kvalitetnih filmova da se skine i odgleda. On je krenuo već to da praktikuje, a ja se više ili manje uključim. Kao npr. u četvrtak. U vreme kada je na hrvatskom RTL-u kretao Uvod u anatomiju, on je pustio i film. Htela sam ga i ja gledati ali je Uvod ipak preovladao kod mene. Tako sam ja uporedo gledala i jedno i drugo. Epizoda je bila krajnje tužna i za plakanje. U istoj epizodi su i Džordž i Izi umrli. Ko prati shvatiće

Tokom reklama sam gledala film The Boy in the Striped Pyjamas. Film o prijateljstvu dva dečaka. Malog Nemca i Jevreja čija je radnja smeštena u okolini koncentracionog logora nešto pre početka II svetskog rata. Bruno, osmogodišnjak nesvestan situacije koja će ga okružiti, dolazi sa svojim ocem komandantom, majkom i sestrom na selo kako bi njegov otac rukovodio logorom. Njegovi stari drugari mu nedostaju i on kreće u istraživanje okoline. Okoline koja je zabranjena. Tu Bruno upoznaje čudno obučenog dečaka Shmuela. Dečak ima pidžamu na linije i živi iza električne ograde. Neću više da vas upućujem, nego vam preporučujem da pogledate ovaj film, sigurna sam da vas neće ostaviti ravnodušnim.

IMDb rejting: 7.8/10

Drugi film je Stranger Than Fiction. Film je o čoveku imenom Harold Crick. On je poreski službenik i živi krajnje monotonim i usamljeničkim životom. Sve to će se promeniti jednog sasvim drugačijeg jutra dok bude prao svojih 32 zuba 72 puta. On počinje da čuje ženski pripovedački glas sa britanskim akcentom. Taj glas istovremeno čuju i gledaoci. Čini upravo one stvari koje glas ispripoveda i tu počinje da se izbezumljuje. Ubrzo shvata da je glavni glumac u novoj knjizi koju taj glas piše i počinje da se pita, da li Kay Eiffel piše tragediju ili komediju. Menja svoj stil života i kulminacija nastaje kada sazna da je Kay završila knjigu i da protogonist umire. Glumačka postava je odlična. Tematika na koju još nisam naišla. Sve u svemu zanimljiva, drugacija i čudna radnja filma. Kako sam ova dva filma i ja pogledala zbog preporuke, isto to savetujem vama.

IMDb rejting: 7.9/10

Već dugo mi se jede neki ukusan kolač, onako mekan sa čokoladom. Mene je mrzelo da pravim, a niko me nije ni pozvao na bilo kakav kolač. Dogovorila sam se sa sobom i prevazišla svoju lenjost. Odlučila sam da napravim jedan kolač sa makom. Nije komplikovan i vrlo brzo se napravi.

Da biste ga napravili potrebno vam je:
8 jaja
25 dkg šećera
15 dkg putera
25 dkg maka
1/2 praška za pecivo
4 vanilin šećera
1 kašika prezle

Prvo se umuti 8 žumanaca, šećer i puter. Zatim posebno 25 dkg maka, prašak za pecivo, vanilin šećer i prezla, i to sve doda prvoj masi. Na kraju se doda 8 umućenih belanaca. Peče se oko 20-ak minuta na 180 °C. Kada se ohladi premaže se pekmezom i prelije glazurom od čokolade.

Moje iskustvo je takvo da sam ga pekla malko duže. Oko pola sata. I najbitnije premazala sam ga mojim omiljenim pekmezom od kajsija. Glazura nije baš najsjajnije ispala, ali mislim da to ne utiče na ukus. Ako ga niste do sada pravili, toplo vam preporučujem da to učinite. Mojim ukućanima se veoma svideo pa je na tanjiru ostalo svega par komada. Odoh ja da ih smažem, kako me ne bi neko preduhitrio

Već otprilike dve nedelje, možda i malo duže, intezivno sanjam. Snovi su prvo bili simpatični, smešni, nerealni, sa kombinacijama raznih ljudi i događaja, a kasnije je stigla voda. Ustvari prvi šokantan san je bio taj kada sam sanjala da mi je umro brat. Inače kada sanjam, ili kada se ja sećam da sam sanjala, taj dan se obično prespavam. Znači spavam osam i više sati. Ovaj put sam legla oko ponoći, a probudila sam se odmah posle 3 sata.

Ne znam kako i zašto je umro ali znam da je bio mrtav. Sve crno, ljudi smrknuti, ja plačem, vrištim, odbijam da verujem u to, neutešna sam. Sahrana je već prošla, iako je ja nisam videla u košmaru, i sestra me zove. Ja se u tom momentu setim da joj nisam ni javila tužnu vest. Javljam se na telefon, plačem i budim se. Sva sam bila u nekom grču, suze su mi bile u očima, disala sam jako brzo i glasno. Probudila sam se na zvuk alarma nečijih kola koji se uključio. Prvih par sekundi nisam znala šta me je snašlo a nisam ni mogla da se mrdnem, da ustanem , da se otkrijem. Shvatam da je to bio samo san, ali ustajem, odlazim da pijem vode, umivam se, izlazim u dvorište na vazduh. Smirila sam se tu ja nekako, ali nisam mogla zaspati posle nikako. Uključila sam televizor i zaspala negde pred zoru. Oko osam ujutru sam ustala, nazvala brata i sve mu ispričala. Samo mi je rekao ti nisi normalna, znaš da spavam jer sam učio noćas, zovi kasnije! Primetno neraspoložen mojim buđenjem, ali živ!

Nakon toga kreće serija snova sa vodom. Prvi u nizu je taj da sanjam da se kupam u Paliću. Ako ste čuli za katastrofalnu situaciju sa našim jezerom onda znate da kupanje u njemu nije nikako moguće. Ove godine su čak i nadležni to govorili. Sve u svemu ja sam se kupala u njemu, a voda je bila mutna, prljava, sa svakakvim organizmima u njoj. I sad sledi ono najbolje: ja sam bila Keri Bredšo iz serije Seks i grad, a sa mnom je bio onaj njen Rus Aleksandar Hajde dajte mi vašu slobodnu interpretaciju ovoga

Sad već ne mogu da se setim sledećeg, ali isto sam bila u nekakvoj vodi, ali ovaj put znam da je stanje bilo bolje. Nije bila toliko prljava i odvratna. Ni u onom prethodnom, a ni sada se ja nisam loše osećala u toj vodi. Samo je bila takva kakva jeste, da mi se u prisećanju ne dopada. Radnja sledećeg sna je smeštena u Budimpeštu. Lep Dunav, mirna i čista reka. Iznad sam vode. Koračam preko nekog malog mostića napravljenog od drveta. Dan je sunčan, ma sve divno krasno. Pomislila sam da je gotova serija snova sa vodom. Nekako sam zaključivala da sam bila u problemu koji me je izgleda nesvesno tištio, i da sam se izborila sa tim. Bila sam iznad vode i godilo mi je. Međutim noćas opet. Na moru sam, istom onom sa letovanja. Voda je opet čista i plava, talasi su mali i sve je nekako dobro. Sa plaže gledam u nju. Razmišljam da li da se bućnem u nju ili ne. Privlači me, borim se sa sobom, zvoni mi alarm. Ostala sam na obali.

Ne razmem se previše u tumačenje snova. Ako je neko u našem snu umro, kažu ljudi da smo mu produžili život. A ova moja voda, može biti neki problem, osećanje, strah ili neodlučnost. Samo se nadam da ću i dalje ostati na obali, tamo mi se više sviđa.
A šta ste vi sanjali noćas?

Kaže meni neki dan drugar sledeće: moj pogled je da žene slabo razlikuju strane. Pa se pitam da li je to istina ili zabluda?! On je naravno bio inspirasan živim primerom pred sobom, tj. sa mnom. Neki dan, sedeći za računarom, tražila sam neka podešavanja i nisam ih mogla naći. Naravno, potražih pomoć, i on sedeći iza mene na krevetu kaže: eno ti tamo, gore desno. Naravno ja sam odmah pogledala u suprotnu stranu, znači levo, i gledam, gledam i ne vidim. Naravno ja se iznerviram i kažem da nema toga tamo. Poučen već prethodnim iskustvom, kaže mi da pokažem na monitoru gde gledam i naravno, gledala sam pogrešnu stranu.

Onda sledi smeh i tako svakojake šale na moj račun. Jer činjenica je da mi se to dešavalo već podosta puta. Naravno tu su pitanja, kako odmah pogledam u suprotnu stranu. Jer kad god treba desno ja gledam levo i obrnuto. Ni sama ne znam razlog tome. Kažu da se žene generalno lošije snalaze u prostoru i nemaju taj osećaj za levo i desno. Ako je sudeći po meni, onda je to tačno. Poznajem još neke žene i devojke koje imaju isti problem kao i ja, ali naravno ne bih želela da prozivam sve pripadnice nežnijeg pola. Pošto još nisam položila za kola, savetuju mi da to ni ne činim kako zbog svoje, tako i zbog sigurnosti ostalih učesnika u saobraćaju. Naravno okreću sve to na šalu, ali možda ima i pomalo istine u tome ! Dešavalo mi se svašta dok šetam ili vozim biciklu. Npr. kažem dobru stranu gde treba skrenuti, ali kad dođem pred raskrsnicu odem na onu drugu ili kada iz sećanja govorim nekome gde treba ići, mislim i pokazujem dobru stranu ali govorim pogrešnu. E pa takva sam vam ja, muku mučim sa tim.

Kakva su vaša iskustva? Da li ponekad pogrešite, ili uopšte ne?
A za muškarce, kakva je vaš osećaj za levo i desno? Da li vam se događa bar nešto od ovoga? Ili to nalazite samo kod „svojih“ žena ?

Nazad u školu. U prošli ponedeljak je za mene počela akademska godina. Ponovo sam student, tj. da budem preciznija brucoš drugi put. Ranije sam vam pisala kako sam i zašto upisala Višu školu za obrazovanje vaspitača. Nije mi to bila baš prva želja, ali mogućnost jeste!

Godina je prolazila, a ja se baš nisam mnogo trudila. U junu sam položila ispite oko kojih nije trebalo mnogo truda, a ostale sam zapustila. Nisam dala prvu godinu. Iskreno, nisam mnogo ni želela. Znala sam da mogu jednom obnoviti godinu a da ostanem na budžetu. Tako je lagano i ta obnovljena godina prolazila, a ja sam se zaposlila, škola ponovo u drugi plan. Vreme odmiče, ja još cupkam u mestu, i naredni oktobar odlučujem da još jednom obnovim godinu. Izgubila sam budžet, ali na svu sreću nisam morala plaćati školarinu, jer sam već sve predmete odslušala. E tek tada sam totalno izgubila motivaciju. Nisam mogla naterati sebe da zagrejem stolicu. Govorila sam, a i sada stojim iza toga da bih ja odmah mogla početi da radim. Deca me privlače, i odgovara mi vaspitački poziv. Prošli oktobar nisam ništa ni upisala. Odlučila sam da tražim posao. Opet znate neke od mojih zgoda i nezgoda.

Vreme je jako brzo prolazilo, i kada sam imala hrabrosti da stavim svoju situaciju na papir, nije bila nimalo optimistična. Imam 23 godine, završenu gimnaziju, bez nekog sigurnog i posla koji bi mi se iole svideo. Ukapirala sam, da ako želim nešto bolje za sebe, moram nazad u školu. prethodnih godina su sve to bili neki neobećavajući poslovi, ispomoć ili nešto slično. Odlučila sam da se uozbiljim, zapnem i završim tu školu, jer imam neverovatnu sreću da me radno mesto čeka, samo je potrebno da donesem diplomu. Ta sigurnost i treba da mi bude najveća motivacija. Jer zaista je teško pronaći dobar posao.

Dogovorila sam se sa sobom i evo me. Predavanja su počela u utorak. Obećala sam sebi, a tako i drugima da ću ići redovno, polagati sve kolokvijume koji mi se pruže, davati ispite odmah u prvom roku u kom mogu. Cilj je da očistim godinu u junu i vratim se na budžet. To su moji planovi, samo da je zdravlja i volje pa biće i ostvareno sve to. Činjenica je da sam zagrizla veliki komad, izgubila sam sve radne navike, teško mi pada da sedim i čitam, teško je da mi pažnja ostane tu gde treba ali, trudiću se, pa se nadam da će mi se već sa prvim položenim kolokvijumom vratiti poljuljano samopouzdanje. Nekako mislim da sam sada zrelija nego pre četiri godine kada sam prvi put upisala. Odmorila sam se od gimnazije, dangubila, lenčarila, izbegavala obaveze, ali sada sam stala tome na rep i okrećem novu stranicu. Svakako držite mi palčeve da mi se ne vrati ona prethodna stranica

Inspirisana divnim tekstom sa bloga Dnevnik bebine prve godine napisaću i ja par redova o mojoj tetki. Htela sam to i ranije učiniti, ali sam mislila da neću dovoljno dobro napisati tekst i prikazati sve ono što je moja tetka meni.

Moja tetka, tetica, kako je ja zovem oduvek, je tatina starija sestra. Zove se Marija. Ima dva sina, to su ona braća o kojoj sam već pisala i sa kojima sam veoma bliska i zahvalna što ih imam. U braku je sa tečom već pune 34 godine. Po zanimanju je medicinska sestra, i ceo svoj radni vek provodi u Našoj radosti. Prvo kao sestra u jaslama, a kasnije kao glavna medicinska sestra i koordinator. Stekla je uslov za penziju, ali se još ne oseća tako da je vreme i da je prihvati.

Kako smo vrlo rano ostali bez majke, ja sa šest godina a mlađi brat sa 9 meseci, tetica nas je prihvatila kao svoju decu. Iz detinjstva je se sećam kao vrlo stroge. Jedino smo se nje plašili i ona je bila najviši autoritet. Od malena nas je učila kako da spremamo svoju garderobu, tj. kako da je organizujemo u ormaru. Podsećala nas na tuširanje, pranje zuba, nameštanje kreveta, spremanje sobe. Ukazivala nam kako da sređujemo svoj kutak, bilo za igranje ili učenje. I sama je vrlo uredna i pedantna pa je tako i nas učila. Često smo na raspustima i vikendima odlazili kod nje na spavanje. To nam je bio najlepši doživljaj. Trudila se da nikada ne pravi razliku između nas dvoje i bude pravedna. Da pokloni za rođendan budu slične vrednosti. Uvek je u đačku knjižicu stavljala nešto sitno. Ljubila nas, grilila ali i grdila Kod nje je uvek dolazio Deda Mraz i Zeko. Odela i haljine kako za malu, tako i za veliku maturu nam je ona kupila. Odlazila sa mnom kod krojačice i insistirala da svaki konac bude na svom mestu. Ma i svoj prvi mobilni telefon sam dobila od nje. Svašta nešto prvo i vredno. Nas dvoje je izuzetno poštujemo i volimo. Uvek se trudila da nas sasluša, molila da joj se obratimo ako nas nešto muči, davala savet kada nismo ni tražili a bio nam je preko potreban. Sigurna sam da smo postali dobri ljudi velikim delom zbog nje.

Mislim da sam se poslednje tri godine još više zbližila sa teticom. Bilo je tu i razočaranja sa moje strane. Ali dobra moja tetica poštovala je moje odluke i pustila da sama krojim svoj put. Kao što moj muž kaže sada smo postale drugarice. Od nje sam naučila sve vezano za kuću. Od brisanja prašine , pranja prozora, peglanja, pa do ostavljanja zimnice. Uvek je imala neke svoje sisteme i načine. Ja to ovako uradim. Vidiš? Puno je brže i lakše, ali ti probaj kako misliš! Probam ja, ali usvojim onaj njen način. Mnogo „ženskih“ poslova sam naučila pored nje i na tome sam joj beskrajno zahvalna. Gledam da joj pomognem kada i kako god mogu. Nadam se da uspevam u tome, i da ću moći u budućnosti učiniti polovinu stvari koje je ona za mene. Evo baš sad pre par dana sam dobila od nje predivan jesenji kaputić.

Ja joj neću ništa kupovati, ali evo pišem ovaj post da je podsetim šta je sve ona za mene. Pre sat ili dva nazvala me je tetica da pita za sutrašnja predavanja iako već zna kada idem u školu. Bila je nekako drugačije raspoložena. Kaže, znaš da imam jednu novost? Nisam mogla da pretpostavim. Biću baka!!! Bili su Goran i Stela da nam saopšte. Ne mogu da vam opišem njenu sreću. Davno sam je čula tako srećnu, ispunjenu, usplahirenu. Drago mi je zbog nje, i delim njenu sreću. Tako je čekala unuče. Blago njemu, imaće najbolju baku na svetu! Bratu i snajki čestitam od srca!

Ej, pa čestitam i sebi, i ja ću biti tetka!