Već otprilike dve nedelje, možda i malo duže, intezivno sanjam. Snovi su prvo bili simpatični, smešni, nerealni, sa kombinacijama raznih ljudi i događaja, a kasnije je stigla voda. Ustvari prvi šokantan san je bio taj kada sam sanjala da mi je umro brat. Inače kada sanjam, ili kada se ja sećam da sam sanjala, taj dan se obično prespavam. Znači spavam osam i više sati. Ovaj put sam legla oko ponoći, a probudila sam se odmah posle 3 sata.

Ne znam kako i zašto je umro ali znam da je bio mrtav. Sve crno, ljudi smrknuti, ja plačem, vrištim, odbijam da verujem u to, neutešna sam. Sahrana je već prošla, iako je ja nisam videla u košmaru, i sestra me zove. Ja se u tom momentu setim da joj nisam ni javila tužnu vest. Javljam se na telefon, plačem i budim se. Sva sam bila u nekom grču, suze su mi bile u očima, disala sam jako brzo i glasno. Probudila sam se na zvuk alarma nečijih kola koji se uključio. Prvih par sekundi nisam znala šta me je snašlo a nisam ni mogla da se mrdnem, da ustanem , da se otkrijem. Shvatam da je to bio samo san, ali ustajem, odlazim da pijem vode, umivam se, izlazim u dvorište na vazduh. Smirila sam se tu ja nekako, ali nisam mogla zaspati posle nikako. Uključila sam televizor i zaspala negde pred zoru. Oko osam ujutru sam ustala, nazvala brata i sve mu ispričala. Samo mi je rekao ti nisi normalna, znaš da spavam jer sam učio noćas, zovi kasnije! Primetno neraspoložen mojim buđenjem, ali živ!

Nakon toga kreće serija snova sa vodom. Prvi u nizu je taj da sanjam da se kupam u Paliću. Ako ste čuli za katastrofalnu situaciju sa našim jezerom onda znate da kupanje u njemu nije nikako moguće. Ove godine su čak i nadležni to govorili. Sve u svemu ja sam se kupala u njemu, a voda je bila mutna, prljava, sa svakakvim organizmima u njoj. I sad sledi ono najbolje: ja sam bila Keri Bredšo iz serije Seks i grad, a sa mnom je bio onaj njen Rus Aleksandar Hajde dajte mi vašu slobodnu interpretaciju ovoga

Sad već ne mogu da se setim sledećeg, ali isto sam bila u nekakvoj vodi, ali ovaj put znam da je stanje bilo bolje. Nije bila toliko prljava i odvratna. Ni u onom prethodnom, a ni sada se ja nisam loše osećala u toj vodi. Samo je bila takva kakva jeste, da mi se u prisećanju ne dopada. Radnja sledećeg sna je smeštena u Budimpeštu. Lep Dunav, mirna i čista reka. Iznad sam vode. Koračam preko nekog malog mostića napravljenog od drveta. Dan je sunčan, ma sve divno krasno. Pomislila sam da je gotova serija snova sa vodom. Nekako sam zaključivala da sam bila u problemu koji me je izgleda nesvesno tištio, i da sam se izborila sa tim. Bila sam iznad vode i godilo mi je. Međutim noćas opet. Na moru sam, istom onom sa letovanja. Voda je opet čista i plava, talasi su mali i sve je nekako dobro. Sa plaže gledam u nju. Razmišljam da li da se bućnem u nju ili ne. Privlači me, borim se sa sobom, zvoni mi alarm. Ostala sam na obali.

Ne razmem se previše u tumačenje snova. Ako je neko u našem snu umro, kažu ljudi da smo mu produžili život. A ova moja voda, može biti neki problem, osećanje, strah ili neodlučnost. Samo se nadam da ću i dalje ostati na obali, tamo mi se više sviđa.
A šta ste vi sanjali noćas?

Kao što i kaže naslov, evo me samo na časak
Današnji dan je prošao nekako brzo. Bila tamo, bila vamo. Uspela da se vidim sa drugaricom, za koju sam mislila da se ni neće javiti ali eto prijatnog iznenađenja.

Ispričale smo se koliko je to bilo moguće za malo više od sat vremena. Dogovorile se za moj dolazak u goste za Novi Sad u martu i tako svašta. Sada evo sedim za računarom moga druga i čekam večeru. Mljac

Usput sam se dogovorila sa drugaricom koju nisam videla sto godina da sutra pijuckamo čaj i da tračarimo. Baš se radujem, moram priznati. Ovo će biti nedelja viđanja sa starim drugarima. Uffff…to me podseti na nekoga. Zorane javljam se sutra. Ali sigurno Znam zvuči već otrcano, ali prevazićiću samu sebe!

Večera je na stolu. Odlazim i poručujem vam da se javite nekome koga ste davno videli, ili kome ste davno obećali da ćete se javiti. Osećaj je ispunjavajući!

Danas je ta sreda o kojoj sam tako ushićeno pisala prošle nedleje.. Međutim stvari su se malko promenile od tada. Ono moje „cenim da je dobro prošao razgovor“ je bila veoma, veoma loša procena.

Moji potencijalni poslodavci, kako sam ih smatrala do juče prepodne, trebali su me kontaktirati u petak prošle nedelje, kako bismo potvrdili tačno smenu u koju bih došla danas. Međutim nisu, i moram priznati nisam se mnogo nervirala oko toga, jer sam mislila da je to svršena stvar. A rekoh sebi, javiću se ja njima u ponedeljak ako ne pozovu, sigurno je neki propust.

Ponedeljak prepodne. Ne zovu. Bližilo se podne i ja odlučih da ih pozovem. Javila se sekretarica. Lepo se predstavim, objasnim situaciju. Ona kaže da je gazdrarica bolesna još od petka i da me zato nisu pozvali i govori mi da će mi se sutra javiti. ‘Ajde dobro. Do sutra se mogu strpiti, ali već tada je počela da mi se ne dopada situacija. Pomislim, pa valjda zato služe sekretarice, da one obavljaju taj posao javljanja ili objašnjavanja. Dođe sutra tj. juče prepodne. Javlja se ista ta sekretarica i kaže da se raspitala za mene, da je pričala sa gazdraricom, i da im ipak nisam potrebna, tako da ne trebam dolaziti na probni rad. Šokirana, izgovaram nekako hvala na obaveštenju i prijatno.

To je ta priča, i toliko o mom probnom radu. Iznenađena sam jako. Ne znam na čemu sam bila ni prošlog utorka uopšte. Da li sam im se uopšte svidela ? I da li je to neka njihova fora da tako skidaju devojke sa dnevnog reda? Možda su u međuvremenu već zaposlene devojke odlučile za svoju favoritkinju, a gazde odlučile da je zaposle. I to je ok. Ali onda su trebali ispoštovati naš usmeni dogovor, pa makar i ja nemala šanse da dobijem posao. Ovako sam veoma razočarana njihovom „politikom“ probnog rada.

Verovatno će neko reći da je ovo sitnica naspram nečega što su oni doživeli. Ali eto, ovo je moje najveće razočaranje. Mislim da nije najgore što se nisam zaposlila, nego što se, ne znam ni sama po koji put, razočaravam u ljude…

Upala sam u nekakvu letargiju sa početkom ove godine. Poslić još nisam našla. Sve se nekako sporo dešava. Mada bila sam i juče na jednom razgovoru. Cenim da je dobro prošao.

Reč je o poslu prodavca u dečijem butiku. Intervjuisali su me muž i žena koji su i vlasnici. Očekivala sam standardna pitanja. Mada na moje iznenađenje postavljali su i neka koja mi niko do sad nije postavio. A obavila sam ‘fala Bogu već desetine razgovora za posao Pitanja iznenađenja bila su npr.: koliko dugo sam u vezi sa sadašnjim dečkom? Koliko dugo živimo zajedno? Da li imam brata i sestru ? Koliko imaju godina i šta rade u životu? I čime mi se bave roditelji?

Verovatno će iskusnije od mene reći da su ova pitanja na mestu, i da potencijalni poslodavci iz mojih odgovora mogu da zaključe već nešto njima bitno. Verovatno je i tako. Sve u svemu ja mislim da sam im se svidela. Dogovorili smo se za probni rad od 3 dana naredne nedelje. Kao što i oni kažu prepuštena sam na milost i nemilost već tamo zaposlenim devojkama. Ukoliko im se svidim, i ako se lako uklopim u tim, dobijam zeleno svetlo

Čekam sredu i nadam se najboljem jer već bio bi red upasti u kolotečinu! Mislim da mi to već i nedostaje.

Ne mogu tačno da izvagam kad sam se prehladila: da li vraćajući se vozom prošle nedelje iz Novog Sada u ledenom kupeu koji se do Subotice vukao tri sata ? Ili od vetra koji je nemilosrdno duvao ovih dana ?

Bilo kako bilo, družim se sa maramicama ovih dana. Nos mi je kao slavina, a od brisanja i „mekanih“ maramica imam već rane. Strepsils je tu za prvu pomoć, jer mi je grlo toliko suvo da mi je i pljuvačku teško gutati. Čaj unosim u prekomenim dozama, mandarinama i ostalim voćem nadoknađujem C vitamin. Jedina, ipak dobra stvar u svemu ovome što mi se nos nekako otpuši tokom noći pa bar mogu mirno spavati

Ovo mi je već druga bolest ove sezone i nadam se da ću se brže oporaviti nego prošli put kada me kašalj mučio još 10-ak dana. Toliko sada od mene, idem da pripremim čaj za trač partiju sa Waterlilly. A vi ako izlazite iz kuća, dobro se obucite kako biste izbegli moje stanje!

Baš razmišljam da li da krenem na jacobs 3 u 1 ili ne. Napolju je mokro, ne izlazi mi se iz kuće, kosa mi je prljava, mrzelo me je oprati sinoć. U winampu kreće neki dopadljiv početak, na koji izgleda nisam ranije obraćala pažnju. Odlučim da je odslušam sa pažnjom čitajući reči. I pomislim…mom frendu neće smetati moja prljava kosa, oblačim jaknu i krećem a vi poslušajte pesmu, sigurno će vas asocirati na nekoga .

Evo jedne lepe pesme za laq noć. I njenih reči koje mi se izuzetno dopadaju. One su takve da svako može drugačije da ih protumači, u zavisnosti od emocionalnog stanja u kom se nalazi.

Everyone says you’re amazing

Say you don’t know how to do it now
So you run
It’s not that you’re bleeding, but you’re through with it now
So you run, so you run

I know that you need it, you can’t live alone
So you run, so you run

Everyone says you’re amazing now that you’re clean
Only you know who the real ones are cause you’ve seen
There’s only one question I want to ask is it healing
When you hear everyone say you’re amazing
Does anybody ask you?

Do you cry in your sleep and do you feel ok?
When you run

Thinking it’s Doomsday you got to let it go
So you run, so you run

Pretend you don’t see it, that we can live a lie
When you run, so you run

Everyone says you’re amazing now that you’re clean
Only you know who the real ones are cause you’ve seen
There’s only one question I want to ask is it healing
When, does anybody ask you?

Cause I know that you’re real, amazing, amazing, amazing

Everyone says you’re amazing now that you’re clean
Only you know the real ones are cause you’ve seen
There’s only one question I want to ask is it healing
When you….
Everyone says you’re amazing

Everyone says you’re amazing
(I want you to always feel you’re amazing)
Everyone says you’re amazing
(I want you to always feel you’re amazing)
Everyone says you’re amazing
(I want you to always feel you’re amazing)
(I want you to always feel you’re amazing)

You’re amazing

Sad ću da vam objasnim kako neko moze da vas izbaci iz takta za hmmm otprilike 1,5 minut. Priča ide ovako: otvorih ja opet svoj dashboard čisto da vidm šta se dešava. Naravno pregledavam Top WordPress.com blogs today i Top Posts from around WordPress.com i vidim tamo svoje voljeno biće. Mislim nije to ništa čudno ali ajde reko’ da vidim šta je novo napisao(i ako sve pomno pratim). Pregledavam ja tako i nabasam na post o flash memoriji…da znam da je naručio i da treba da stigne. I sad vrhunac jeste to da je on zaboravio da me obavesti da je stigla ta ista memorija!!! I sad već polako dok ovo pišem prolazi me ovaj moj bes, koji je inače veoma smešan. Ali, nekako kad živiš sa nekim očekuješ da te obavesti o tako nekim sitnicama, pogotovo znajući da to obično čini. I jos + par stvarčica koje su usput dovele do ovog mog smešnog prskanja. Nego, javlja mi se sad neki suludi osećaj…ko zna šta je još moja ljubav zaboravila da mi prijavi ?!

Otvorih svoj dashboard i razmišljam zašto ništa nisam pisala maltene mesec dana a bila sam tako zagrejana…?! Hmmm ne znam odgovor a i sumnjam da ću se dogovoriti sa sobom koji je…tako da nema ga. Nego, pade mi na pamet da bih već mogla da se trgnem i donesem neke odluke kojih ću se pridržavati:da se smislim ‘oću li i dalje na fax, ‘oću li posao, oba, nijedno, nešto deseto i tako. Evo već mi je teško i ne znam ništa odakle da krenem, šta da mi bude prioritet ??? Ma…i znala sam da će ovako biti. Ali neću, za promenu, odmah odustati nego ću se lepo dogovoriti sa sobom da imam rok do sutra ujutru dok se ne probudim. E tako, bar imam deadline ! Sad već smišljam šta dalje:treba mi samoća definitivno za bistar um, zatim papir, olovka, hmmm šta još..novogodišje odluke koje nisam ni smislila! E nema ni veze, moje odluke stupaju na snagu od ponedeljka 7.1.2008. Zato se sada povlačim da bih prionula na posao, a sutra sledi izveštaj sa po sve crticama!

Sedim u sobi za kompom i osećam da mi je hladno. Pogledam na termometar 19.2 C. Malko hladnjikavo. Bacam pogled kroz prozor, napolju uveliko mrak. Razmišljam kako bih sada najradije sela na moju kobilicu i odvozala se do Palića. Ali nema bajsa za mene do proleća, ipak je isuviše hladno za to a i ne bih tako uživala kao u kratkim rukavima.
Onda se vraćam par godina unazad i shvatam da mi nikad ranije nije uticalo na raspoloženje godišnje doba koje je u toku. A sada bogami da…čudim se i pitam zbog čega je to…Možda zato što sam ranije bila globalno veselija, preokupiranija obavezama ili…ne znam ni ja sama! Čini mi se kao da nisam pridavala veliki značaj da li napolju pada kiša, da li je magla, da li je vlažno, bljuzgavo, hladno. Sada dobro razmislim da li ću se i uputiti negde, šta ću obući i onda kada vidim da je tmurno odustanem i ostanem u sobi umotana u ćebe.
U suštini vrmenske (ne)prilike počele su veoma da utiču na moje raspoloženje i meni se to ne dopada. Kada se ujutru probudim i shvatim da će biti sunčano gledam da što više vremena provedem napolju. Da samo sedim u dvorištu i sunčam se kao mali gušter, ili pak skupljam lišće, ma bilo šta samo da sam napolju. Ali, tih dana je ove jeseni jako malo, Možda sam se ja i razmazila prošle godine kada je jesen bila prelepa a zima blaga, pa mi sad ovi silni oblaci, vetar i kiša teško padaju. Jako želim da već ponovo bude proleće da je svaki dan sunčan i da se moje raspoloženje popravi, da mogu da sedenem na moju kobilicu i za časak odjezdim gde hoću, a da pri tom uživam u svakom sunčevom zraku. Da sedim na molu sa drugarima bezbrižna i srećna…