Danas ću malo da vam se pohvalim. Pisala sam već o sličnoj temi, ali nema veze. Ovo je ostvarenje mog cilja za ovu sezonu vožnje biciklom pa da podelim sa vama. Juče popodne, malko posle 18h kad je sunce oslabilo, muž i ja smo se uputili zaobilznim putem na Palić. Pre toga načelno smo se dogovorili da ćemo odvoziti famozan veliki krug.

Pristala sam iako nisam bila sigurna da li će to za mene biti veliki zalogaj. Vetar nam je duvao u leđa tako da je vožnja bila pravo uživanje. Prosek brzine 25 km/h. Napravili smo pauzu kod mog brata, popili vodu, oduvali, a moje je lice bilo crveno kao rak. Tako bar kažu. Posle pauze na Paliću krenuli smo dalje. Pravo na nadvožnjak, u sledećem selu Šupljak, preko autoputa. Tj. puta rezervisanog za motorna vozila koji treba da preraste u autoput. Evo par slika:

Nakon silaska odatle, vožnja po seocetu i pomalo lošem putu. Posle toga skretanje pored Ludaškog jezera. Put sjajan. Izuzetno malo vozila. Za svo to vreme obišlo nas je možda tri automobila. Jedino je u vazduhu bilo mnogo sitnih bubica, mušica i ostalih insekata, ali sva sreća oboje smo imali naočare. U jednom momentu smo došli vrlo blizu jezera, naziralo se malo vode obraslo trskom. Na kraju tog puta skrenuli smo levo, prešli preko petlje i eto nas na Palićkom putu. Opet smo napravili kratak predah u centru Palića. Popili vodu i pojeli čokoladu i nazad prema kući. Stigli smo, a i mrak je već pao. Pređena kilometraža, kako Google Earth kaže je 36 km i 603 m. I mislim da je prosek brzine ostao 25 km/h.

Mogu reći da sam veoma zadovoljna sobom. Ovaj krug sam zamišljala mnogo većim i strašnijim. Veliku ulogu odigrao je vetar koji kasnije nije ni duvao. Sledeći cilj je otići sa druge strane Ludaškog jezera, jer ni tamo nikad nisam bila. Ko zna, možda već sledeća vožnja bude baš tamo

Ne znam kakvo je vreme kod vas, ali ovde kod mene juče je bilo očajno. Posle onako divnog vikenda, kad sam mislila da je kraj smor vremenu, juče me je probudio fijuk vetra. A kada sam podigla venecijanere kiša je udarala na moje sveže oprane prozore. Uf što mrzim kada se to dogodi! A na moje razočaranje bude gotovo uvek. Danas je već drugačija situacija. Sunce sija a vetar se znatno stišao. Stiže proleće!

U nedelju, pošto je vreme bilo prolećno divno, otvorila sam sezonu vožnje bicikle. Iako nije dobile sve obećane nove delove preko zime, morala sam je izvući iz garaže i provozati do Palića. Čini mi se da sam zadnji put vozila veliki krug negde u oktobru prošle godine, tako da je prošlo podosta vremena. Malko sam skinula prašinu sa nje, muž mi je napumpao gume, podesio kočnice i bili smo spremni za polazak.

Krenuli smo od kuće, spustili se do Prozivke, pa onda preko grada do Palićkog puta. Ovo nam je inače klasičan put. Nedostatak mu je taj što otprilike do pola puta ima dosta semafora i bankina koje nas usporavaju. Od Rodića pa sve do skretanja za ZOO vrt je sjajan. Mislila sam da ću biti totalno crknuta dok ne stignemo, ali nije bilo tako. Čak sam se i iznenadila koliko mi je kondicije ostalo, jer ipak prva je vožnja ova sezone i to sa vetrom u lice.

Predah smo napravili kod mog brata Gorana i Stele. Popili kafu i odlučili da ćemo se vraćati zaobilaznim putem sa Palića. Baš u cilju toga da izbegnemo bankine i semafore. Meni je naravno na početku samog povrtaka uletela mušica u oko, kojih je već na moju nesreću bilo zilion u vazduhu. Ostatak puta je prošao glatko. Ponovo smo kratak predah napravili kod Dalibora i nastavili do kuće. Do Dalibora je pređena kilometraža bila nešto preko 23 km a prosečna brzina 21km/h. Mislim da je to fantaštičan rezultat za otvaranje sezone. Čekam da sunce otera ove kišne oblake i vetar i da mi ovakva vožnja postane svakodnevnica.