Par večeri za redom sam videla ovaj spot na VH1. Na drugo slušanje mi se dopala pesma i blago rečeno odlepila sam za njom. Namučila sam se dok nisam skinula ceo album, ali vredelo je. Pesmu slušam 100 puta za redom i još mi nije dosadila.
Vežem je za ove divne jesenje dane. Za žuto lišće na granama, za prijatnu temeperaturu napolju, za slojevito oblačenje. Za razgovor, za neke divne sate.
A naslov sreća…neko je napisao u komentarima wonderful song! like it very much, it moves me in so many different ways! I ja osećam isto, a to je sreća!

So I suppose you got what you want
Take a good look at what you give up
Because I’m telling you
A heart can’t be unbroken oh, oh, oh, oh

All that you want
I hope you get all that you want
I hope you get all that you want
Cause I do
I hope you get all that you want
I hope you get all that you want
Cause I do

Oduvek sam vezivala druženje sa dragim ljudima i dobru hranu. Kada smo bili mlađi moj najbolji drug i drugarica, Saša i Ivana, su uglavnom dolazili kod mene. Uvek smo kod mene pravili palačinke, pržili pomfrit ili jednostavno jeli sendviče sa margarinom i pekmezom od kajsija kog je uvek bilo kod mene kući. U dvorištu sam imala drvo kajsije koja je svake godine rađala, i uvek se kod nas pravio kompot i pekmez. I moja baka nam je često pravila pogačice, krofne ili ti fanke kako ih mi sa ovog područja zovemo, pite sa jabukama. Tako da se kroz druženje sa najomiljenijim ljudima uvek prožimao i najraznovrsniji meni.

U poslednje vreme se najviše družimo sa Ivaninim bratom, Tomom, i kod njega uglavnom spravljamo ukusna jela. U početku smo samo naručivali hranu. I to veliku porodičnu picu koju smo nas troje mogli bez problema smazati. A ruku na srce pica je dovoljna za 4 odrasla čoveka. Onda smo se malko nagojili. pretprošle zime je to bilo, i sa pice prešli na naručivanje drugih jela. Kilaža nam baš nije išla dole tako da smo se sve češće odlučivali da sami pravimo obroke. Pravili smo i dijetalnu hranu kako smo je zvali. To bi bilo sledeće: supica, pire krompir i dinstano pileće belo meso. Supica je pravi lek, Tomin izum Spravlja se na sledeći način: jednu zamrznutu kesu mešanog povrća za supu stavi u ključalu vodu i kuva oko 15-ak minuta. Kada je povrće skoro kuvano, doda se kesica posne Aleva supe i kuva još nekih 10-ak minuta. Supica je za pola sata gotova i vrlo ukusna.

Supu stvarno često pravimo i obožavamo je. Često samo to i večeramo. Ako ne ovakvu, onda supu od paradajza. Naravno obrok ne izostaje ni kada Saša dođe. Evo baš u subotu smo se nabobali pite sa bundevom i cimetom. A za dezert smo jeli kompot od bresaka. Mmmmm kad se setim. Ranije su me zadirkivali i govorili da odmah čim neko dođe samo nudim hranu, i odmah nešto spravljam, iznosim. Ali nisu se oni ni bunili baš Uvek je nekako lepše i potpunije sa hranom. Hrana spaja ljude i podiže atmosferu. Meni je zadovoljstvo pripremiti neko jelo, ili još bolje ako svi učestvujemo oko toga. Ja seckam luk, neko guli krompir, treći meso. Usput se dosetimo šta bi sledeće mogli praviti, ili jednostavno unosimo neke svoje izmene u već postojeći recept. Uživam u svemu tome i prava je razbibriga. Često pravimo i špagete, bilo bolonjeze ili jedan naš recept, tortilje i krompotilje – opet Tomin izum. Za sledeći put ću vam otkriti kako to mi pravimo tortilje ili krompotilje

Inspirisana divnim tekstom sa bloga Dnevnik bebine prve godine napisaću i ja par redova o mojoj tetki. Htela sam to i ranije učiniti, ali sam mislila da neću dovoljno dobro napisati tekst i prikazati sve ono što je moja tetka meni.

Moja tetka, tetica, kako je ja zovem oduvek, je tatina starija sestra. Zove se Marija. Ima dva sina, to su ona braća o kojoj sam već pisala i sa kojima sam veoma bliska i zahvalna što ih imam. U braku je sa tečom već pune 34 godine. Po zanimanju je medicinska sestra, i ceo svoj radni vek provodi u Našoj radosti. Prvo kao sestra u jaslama, a kasnije kao glavna medicinska sestra i koordinator. Stekla je uslov za penziju, ali se još ne oseća tako da je vreme i da je prihvati.

Kako smo vrlo rano ostali bez majke, ja sa šest godina a mlađi brat sa 9 meseci, tetica nas je prihvatila kao svoju decu. Iz detinjstva je se sećam kao vrlo stroge. Jedino smo se nje plašili i ona je bila najviši autoritet. Od malena nas je učila kako da spremamo svoju garderobu, tj. kako da je organizujemo u ormaru. Podsećala nas na tuširanje, pranje zuba, nameštanje kreveta, spremanje sobe. Ukazivala nam kako da sređujemo svoj kutak, bilo za igranje ili učenje. I sama je vrlo uredna i pedantna pa je tako i nas učila. Često smo na raspustima i vikendima odlazili kod nje na spavanje. To nam je bio najlepši doživljaj. Trudila se da nikada ne pravi razliku između nas dvoje i bude pravedna. Da pokloni za rođendan budu slične vrednosti. Uvek je u đačku knjižicu stavljala nešto sitno. Ljubila nas, grilila ali i grdila Kod nje je uvek dolazio Deda Mraz i Zeko. Odela i haljine kako za malu, tako i za veliku maturu nam je ona kupila. Odlazila sa mnom kod krojačice i insistirala da svaki konac bude na svom mestu. Ma i svoj prvi mobilni telefon sam dobila od nje. Svašta nešto prvo i vredno. Nas dvoje je izuzetno poštujemo i volimo. Uvek se trudila da nas sasluša, molila da joj se obratimo ako nas nešto muči, davala savet kada nismo ni tražili a bio nam je preko potreban. Sigurna sam da smo postali dobri ljudi velikim delom zbog nje.

Mislim da sam se poslednje tri godine još više zbližila sa teticom. Bilo je tu i razočaranja sa moje strane. Ali dobra moja tetica poštovala je moje odluke i pustila da sama krojim svoj put. Kao što moj muž kaže sada smo postale drugarice. Od nje sam naučila sve vezano za kuću. Od brisanja prašine , pranja prozora, peglanja, pa do ostavljanja zimnice. Uvek je imala neke svoje sisteme i načine. Ja to ovako uradim. Vidiš? Puno je brže i lakše, ali ti probaj kako misliš! Probam ja, ali usvojim onaj njen način. Mnogo „ženskih“ poslova sam naučila pored nje i na tome sam joj beskrajno zahvalna. Gledam da joj pomognem kada i kako god mogu. Nadam se da uspevam u tome, i da ću moći u budućnosti učiniti polovinu stvari koje je ona za mene. Evo baš sad pre par dana sam dobila od nje predivan jesenji kaputić.

Ja joj neću ništa kupovati, ali evo pišem ovaj post da je podsetim šta je sve ona za mene. Pre sat ili dva nazvala me je tetica da pita za sutrašnja predavanja iako već zna kada idem u školu. Bila je nekako drugačije raspoložena. Kaže, znaš da imam jednu novost? Nisam mogla da pretpostavim. Biću baka!!! Bili su Goran i Stela da nam saopšte. Ne mogu da vam opišem njenu sreću. Davno sam je čula tako srećnu, ispunjenu, usplahirenu. Drago mi je zbog nje, i delim njenu sreću. Tako je čekala unuče. Blago njemu, imaće najbolju baku na svetu! Bratu i snajki čestitam od srca!

Ej, pa čestitam i sebi, i ja ću biti tetka!

Pre tačno 18 godina, 18. avgusta rodila se treća beba u našoj porodici. Sestra i ja dobile smo brata. Sitna, crna beba sa puno kose, došla je na svet u 1 sat posle ponoći.
Dobio je ime Dalibor. On, moj mali batica danas slavi dan punoletstva!

Godine su proletele brzo. Sećam se kad je bio sasvim mali 3 ili 4 godine, a ja sam ga morala voditi sa sobom kada sam išla da se igram. Tada mi je sve to smetalo, a sad shvatam koliko nas je to još tada vezalo. Ostali moji drugari nisu nalazili zajednički jezik sa svojom braćom i sestrama, ali ja sam imala tu sreću kako sa malim baticom, tako i sa svojom starijom sestrom i braćom od tetke. Ipak mislim da smo nas dvoje nekako najviše vezani. Pogotovo od pre 3 godine od kada ne živimo pod istim krovom. Svakodnevno se čujemo, da li telefonom, sms-om ili preko mesindžera. On je ona osoba za koju bih prodala svoju dušu. Sad je u tim blesavim godinama i često umem da ga, blago rečeno, smaram. Zovem, podsećam, naređujem, savetujem, brinem. Ali neka, shvatiće da je to bilo neophodno u datim trenucima.

Iako je mlađi od mene 5 godina, vrlo je zreo momak. Mogu sa njim razgovarati o svim temama, tražiti savet ili rame za plakanje. Nadam se da i on zna da sve to ima kod mene! Bilo kako bilo moja ljubav prema njemu je ogromna, Znam ja da on tu informaciju ima negde u malom mozgu, ali evo mu podsećanje na ovaj značajan dan. Želim mu svo dobro ovog sveta! Najpre zdravlje i ljubav. Da bude uspešan u onom poslu kojim odluči da se bavi u životu. Da ima oko sebe samo one ljude koji to zaslužuju. Da položi vozački ispit, završi srednju školu, upiše studije, nađe ljubav svog života, oženi se i ima dvorište puno dece! I, i, i, da ne zaboravim: hondu cbr ili kako se već zvaše. Ma znaće on, kao i uvek, na šta ja mislim!

Mali batice, živ mi i srećan bio! Ljubi te tvoja sestra Jadranka

Iako je nedelja bila izuzetno vetrovit dan, to nas nije sprečilo da se posle ručka uputimo ka Waterlilly i njenom momku Oliveru. Pisala sam već o njihovoj vikendici na rubu šume. U odlasku vetar nam je duvao u leđa pa je vožnja bila super. Razdaljina je negde oko 8 km, kako kaže Google Earth. Odabrali smo onaj put gde ima više asfaltiranih ulica kako nam se lanci ne bi napunili peskom. Ali džaba ovog puta, vetar ga je svakako dizao.
Stigli smo malko pre njih i samo što smo se pozdravili Oliver je konstatovao da je zaboravio ključeve. Opet u kola i do stana po ključeve, a mi smo odlučili da se provozamo dalje u šumu, do jednog proplanka kako ga ja zovem. To je naime mesto gde su drva posečena, raste niska trava s poljskim cvećem, a ispod borova ima drveni sto i klupa. Idealno za nedeljni izlet sa porodicom.

Uputili smo se nazad ka vikendici. Kola su parkirana i otključano je. Sjajno. Njih dvoje vredno rade. Okrečili su unutrašnjost, osvežili lamperiju. Baš onda su našli i odvod za septičku jamu. Uveli telefon, imaće i adsl. Ja kažem, ma šta im je još onda porebno?! Mogu odma’ da se presele! Međutim ima tu još podosta sitnica koje se moraju rešiti kako bi sve funkcionisalo kako treba. Nažalost zaboravili smo fotografisati, pa stoga evo samo jedne fotografije i to od jesenas.

Popili smo kafu, popričali, pojeli ukusne kolače i Milka čokolade, sunčali se. Popodne bi bilo daleko lepše da nije bilo muva koje su toliko bile dosadne (komšija je doneo đubrivo pa sa njim došle i one). Vreme za povratak. Nisam obavila psihičku pripremu na duvanje vetra u lice iako sam trebala. Već u prvim metrima vožnje usta i oči su mi bile pune peska. Konačno asfalt. Ali vetar je užasno duvao. Nije bilo druge osim da prebacim u četvrtu i lagano do kuće. Bogami, trebalo nam je nekih 45-50 minuta. Sve je bilo divno i krasno ali sam najviše uživala kad sam ušla u kadu i saprala pesak koji mi se svugde uvukao

Pogledala sam datum i zaključila da čitave dve nedelje nisam pisala. Mislim da je ovo najduža pauza od kada sam se ozbiljno bacila na blogovanje. Tražim opravdanje i našla sam ga. Sunce, proleće, bubice i drugari. Uglavnom oni koji su došli u svoj rodni grad na raspust ili za praznike.
Za računarom sam bila vrlo malo tj. sam na bliceve: da proverim mail i dogovorim druženje. Najviše sam se radovala Sašinom dolasku. Smejanje, hrana i prepričavanje događaja su kao i obično bili neizostavni. Vožnja do Waterlilly i njenog momka na vikendicu na rubu šume. Divno proveden dan gacanja i vožnje bicikle po pesku. Zaspala sam već pre 21h. Sutradan je bio katolički Uskrs. Svako ga je proveo sa porodicom i bogatom prazničnom trpezom.

Prethodnu nedelju su obeležila još neka druženja, odlazak na plac gde moj brat gradi kuću, šoping sa mlađim bratom. Subotu i pogodan vetar smo muž i ja iskoristili za vožnju zaobilaznim putem na Palić. Uveče opet kod Waterlilly i pozdravljanje sa Sašom. Pozdravili smo se nekako na brzinu, nekako vrlo lako znajući da sledeći put kad dođe, dolazi zauvek. Da,vraća se za Suboticu. Neopisivo sam srećna zbog toga. Opet će biti nekoga ko će moći svakodnevno da mi soli pamet i popuje Nakon toga izlazak u grad za koji sam se nikad brže spremila. Provod sa još jednim drugarom koji je otišao iz Subotice za Novi Sad pre pola godine. Ali eto i tu me je čekalo prijatno iznenađenje: i on dolazi nazad.
Moje srce bilo je na mestu. Odlazak ovog drugog drugara jako mi je teško pao, ali eto sad se sve to polako vraća u normalu. Ja sam srećna, a nadam se da će i oni biti kada se vrate?!

Prošla nedelja je prošla u frci panici. Po dva puta na dan sam išla na probu za svoju haljinu, jer krojačica nije mogla da izađe na kraj sa materijalom. Da bih onda u sredu uveče morala kupovati još materijala, jer mi je jedan deo jako skratila. Konačno u petak kasno popodne bila je gotova. Na svu sreću, sve dužine i širine su bile kako trebaju. I što je najbitnije ja sam bila zadovoljna. U međuvremenu sam sređivala mužu košulju i pantalone, pripremala ruzmarine za kićenje gostiju. Bila po venčnicu u Novi Sad i svašta još nešto Subota je bila rezervisana za mene, odlazak na feniranje i Ivanin dolazak da me šminka. Sve je bilo kako sam zamislila. Ma sve 5!

Tokom priprema nisam ni stizala da sednem za računar. Ali evo sve je to sad prošlo i ja opet pišem. Svadba je bila odlična. Mladenci i gosti veoma raspoloženi i veseli. Muzika sasvim dobra. Igralo se, pevalo i pilo. U sali je sve bilo potaman: od ukusne hrane do ljubaznosti konobara. Jedina moja zamerka jesu slike odnosno fotograf. Mladenci jesu zadovoljni, ali ja nisam. Ali nije to ni toliko bitno, ali eto da napišem i nešto negativno. Juče kad sam sela da pregledam slike, i da vidim koju ću da okačim kako bih pokazala svoju famoznu haljinu, imala sam šta da (ne)vidim: nema slike na kojoj sam sama i da se vidim čitava a da sam sama na slici. A devojka koja je sam mnom kačila ruzmarine ima podosta…hmmm da čudno!

Još jednom kažem bila je sjajna svadba. Naigrala sam se, izgubila dva kilograma Drago mi je što sam u mnogim stvarima mogla da im pomognem, a istovremeno da imam u vidu organizaciju ako i meni jednom zatreba. Ponavljam, želim im svu sreću ovog sveta, brak pun ljubavi i razumevanja, i što brže proširenje porodice!

Vreme oko božićnih i novogodišnih praznika obeležilo je igranje društvenih igara. Kako je to srećno vreme godine i mi smo se više trudili da se češće okupljamo. Drug iz Zagreba i Novog Sada došli su na raspust, Ivana i njen dečko su nas obradovali svojim češćim prisustvom. Ponekad nam se pridružio i mali batica. I klasika: muž, drug Tomo i ja.

Za igru smo saznali od Ivanine sestre Adrijane, koja je inače veliki ljubitelj društvenih igara, a ova je sam još jedna u kolekciji. Privukla nas je zato što je drugačija od ostalih, i pravo je osveženje naspram Monopola, Rizika ili Skotland Jarda. Naime, igra se u parovima. Maksimum je 4 para odnosno 8 igrača. Cilj igre je da vaš partner pogodi pojam koji crtate. Znači bitno je što vernije nacrtati pojam , da ga prvi pogodite i naravno dođete do kraja table.

Sadržaj igre:
– tabla po kojoj se kreću igrači
- kartice sa zadatim pojmovima koji se crtaju
- 6 kockica: 1 klasična, 1 sa načinima crtanja i 4 koje predstavjaju igrače
- olovke, papiri
- peščani sat
- 2 kutije u koje se stavljaju kartice sa zadatim pojmovima

Ako se dobro sećam tabla ima 47 polja. Svako polje je druge boje. U igri su žuta, plava, narandžasta, zelena i crvena. Na karticama su sa obe strane zadati pojmovi raspoređeni po istim tim bojama. Tako sa jedne strane ima 5 pojmova. Olakšavajuća okolnost je ta da boje predstavljaju kategorije: žuta boja označava da zadati pojam spada u kategoriju osobe, mesta, životinje; plava označava predmet; narandžasta radnju; zelena boja nam govori da je zadati pojam težak i crvena znači da svi igraju odnosno da svi crtaju.

Jedna kockica je klasična sa brojevima od 1-6. Druga nam pokazuje način crtanja zadatog pojma. Dve stranice su rezervisane za obično crtanje(znači rukom kojom inače crtate), zatvorenih očiju, bez dizanja olovke, levom rukom(ili desnom, u zavisnosti kojom inače crtate) i dva pojma. Još je bitno napomenuti da ako se na kartici, ispred reči koju treba da crtate, nalazi strelica onda svi parovi crtaju.

Sa svojim parom se dogovorite ko će crtati prvi pojam. Svi igrači su na žutom polju. Bacite običnu kockicu i par sa većim brojem prvi kreće. Nakog toga se baca druga kockica i ona vam pokazuje na koji način crtate zadati pojam. Npr. ja sam izvukla Indiju sa strelicom. Pošto ima strelicu pokazujem je ostalima koji crtaju. Bacila sam drugu kockicu i ona se zaustavila na „bez dizanja“. Okrećem peščani sat i vreme za crtanje kreće. Mi igramo na vreme od dva peščana sata. Nekako nam je kratko samo jedan. Kada se započne sledeći krug onaj ko je crtao sada pogađa i tako redom.

Nas je jako oduševila ova igra. Neprestano smo se smejali na nečije (ne)umeće u crtanju. Ili kada neko posle neuspelog crtanja pokušava da objasni šta je ustavri hteo postići svojim žvrljanjem. I kojim asocijacijama da svog partnera navede na pravi pojam. Kod nas u Subotici ima da se kupi u Turbo limaču. Cena je oko 2 500 dinara. Već za sutra sam zakazala okršaj, pa vam se posle toga javljam sa našim smešnim crtežima.

Primećujem da su mi veoma čitani postovi u kojima pišem o venčanju i pozivnicima. Kao i da tražeći te reči ljudi svakodnevno dolaze na moj blog. Zato sam odlučila da vam predstavim još jednu lepu i što je za mene najbitnije homemade pozivnicu za venčanje.

Pre nekih mesec dana, muž i ja dobili smo pozivnicu od našeg drugara Boleta. Venčanje je trebalo biti istog datuma kao i svadba mog brata. Međutim, sticajem okolnosti venčanje se odložilo, sto je za nas i bolje, jer kad bude novi datum moćićemo prisustvovati

Nego da se vratimo pozivnici. Dopalo mi se jako što su Daca i Bole odlučili da sami osmisle pozivnicu. Nakako su mi isfurane one za koje samo treba da pripremiš keš, odeš i kažeš vaša imena i gotovo. Ovakve su mi mnogo draže a i mnogo govore o mladencima. Da se ja ne ponavljam evo linka do Boletovog bloga gde on objašnjava kako su tekle pripreme i sama izrada pozivnice.

Jedino što bih ja promenila je font. Ovaj mi je jako nakinđuren. Isto tako bih poravnala tekst i spustila ga malko niže. Slika je super. Sve u svemu jedna vrlo lepa i osvežavajuća pozivnica u moru onih klasičnih. Zato ja ohrabrujem sve buduće mladence da sami pokušaju da naprave svoje pozivnice. Sigurno imaju nekoga ko se razume u računare(kako ja to volim reći) i ko će im biti spreman pomoći u realizaciji. Tako ja već odmeravam Ivanine slikice u potrazi za onima koje će se naći na mojoj pozivnici.

Kao što i kaže naslov, evo me samo na časak
Današnji dan je prošao nekako brzo. Bila tamo, bila vamo. Uspela da se vidim sa drugaricom, za koju sam mislila da se ni neće javiti ali eto prijatnog iznenađenja.

Ispričale smo se koliko je to bilo moguće za malo više od sat vremena. Dogovorile se za moj dolazak u goste za Novi Sad u martu i tako svašta. Sada evo sedim za računarom moga druga i čekam večeru. Mljac

Usput sam se dogovorila sa drugaricom koju nisam videla sto godina da sutra pijuckamo čaj i da tračarimo. Baš se radujem, moram priznati. Ovo će biti nedelja viđanja sa starim drugarima. Uffff…to me podseti na nekoga. Zorane javljam se sutra. Ali sigurno Znam zvuči već otrcano, ali prevazićiću samu sebe!

Večera je na stolu. Odlazim i poručujem vam da se javite nekome koga ste davno videli, ili kome ste davno obećali da ćete se javiti. Osećaj je ispunjavajući!